Najpre činjenice:
1. Ovo je (kao što
znate) prvi roman Dena Simonsa za
koji je dobio nagradu (što se takođe dogodilo prvi put za prvi roman).
2. Na jednom mestu se
neki od likova izražava ne preterano pohvalno o romanima njegovog veličnastva
Stivena Steve Kinga,
3. Glavni junak je
oženjen i ima malo dete tj. bebu i – sve vam je jasno! Jer najveći broj glavnih
junka koji imaju ženu i dete ima probleme sa istima. Svaka moguća neprilika, od
boginja do mutiranih lala ljudožderki, obožava da gnjavi i davi i hrani se
pomenutim osobama a one zbog toga (jer im, naravno, nije milo da ih neko
gnjavi, davi i jede) cmizdre, kukaju i traže zaštitu koju će im pružiti mužjak
tj. otac porodice tj. glavni junak. Dakle, ako je reč o nekim gadnim, opakim i zlim da-bi-li-zlim
tipovima, potpuno je jasno da će oni uraditi nešto grozno mami i bebi. To se
zove ’šablon’ ili tekstualno
maltretiranje žene i dece. Elem, ako u ¾ romana mama i beba junaku ne prave
previše problema znači da će na kraju biti gusto. A kad one ne odu iz zlog
mesta sve je jasno – neko će da strada. A koja žrtva je najveća, najnevinija?
Možete da pogađate samo jednom.
U jednom feljtonu
pisalo je da je Dostojevski rekao: kad ne znate šta ćete sa radnjom – ubite
neko dete. Na stranu opravdane primedbe: zašto bi Dostojevski rekao tako nešto (zaista zašto?), tj. da feljtonima
(kao i novinama) ne treba verovati ali – teza je tačna (jer deca i bebe su
slatki i ružičasti i buci-buci i svi ih volimo i ako ih neko dira dobiće svoje
jer je gadan i zao – šta ćete, biologija je biologija) i mnogi je rado koriste
i (zlo)upotrebljavaju. Eto, čak i Simons.
I time je razočarao potpisnika ovih redova. Pa zar i on? Zar posle „Hiperiona“? Ali – i tu je caka – „Hiperion“ je došao posle „Kali“. Da li je to opravdanje?
Inače, roman
funkcioniše u ostatku teksta sasvim solidno. To je pričica o susretu dva sveta
od kojih je jedan (onaj iz koga gost dolazi) dobar a taj drugi gost ne razume i
u njemu se dešavaju ružne stvari. Gost pokušava da ukapira te stvari ali (i da
hoće) ne može (on je iz drugog sveta). Dakle, jedna realistička priča. Ono malo
jeze ne čini roman horornim (a dobio
je nagradu za horor), već je u
funkciji davanja lokalnog štimunga tj. atmosfere, kužne i nasilne, mračnjačke
ali to mu je - što mu je. I to je sve. Bilo je i biće i gorih i boljih knjiga.
Ko hoće da je pročita uradiće to lako i brzo, što je za zabavne romane dokaz kvaliteta.
Više od toga se ne nudi pa ne treba ni očekivati (tj. zaboravite „Hiperion“). Zabavljajte se sa, ako vam
se hoće, sa gospođicom Kali, dok ne
stigne „Šuplji čovek“.
(Emitor, 1994)
0 komentara:
Постави коментар