Najpre činjenice:
            1. Ovo je (kao što znate) prvi roman Dena Simonsa za koji je dobio nagradu (što se takođe dogodilo prvi put za prvi roman).
            2. Na jednom mestu se neki od likova izražava ne preterano pohvalno o romanima njegovog veličnastva Stivena Steve Kinga,
            3. Glavni junak je oženjen i ima malo dete tj. bebu i – sve vam je jasno! Jer najveći broj glavnih junka koji imaju ženu i dete ima probleme sa istima. Svaka moguća neprilika, od boginja do mutiranih lala ljudožderki, obožava da gnjavi i davi i hrani se pomenutim osobama a one zbog toga (jer im, naravno, nije milo da ih neko gnjavi, davi i jede) cmizdre, kukaju i traže zaštitu koju će im pružiti mužjak tj. otac porodice tj. glavni junak. Dakle, ako je reč o  nekim gadnim, opakim i zlim da-bi-li-zlim tipovima, potpuno je jasno da će oni uraditi nešto grozno mami i bebi. To se zove ’šablon’ ili tekstualno maltretiranje žene i dece. Elem, ako u ¾ romana mama i beba junaku ne prave previše problema znači da će na kraju biti gusto. A kad one ne odu iz zlog mesta sve je jasno – neko će da strada. A koja žrtva je najveća, najnevinija? Možete da pogađate samo jednom.
            U jednom feljtonu pisalo je da je Dostojevski rekao: kad ne znate šta ćete sa radnjom – ubite neko dete. Na stranu opravdane primedbe: zašto bi Dostojevski rekao tako nešto (zaista zašto?), tj. da feljtonima (kao i novinama) ne treba verovati ali – teza je tačna (jer deca i bebe su slatki i ružičasti i buci-buci i svi ih volimo i ako ih neko dira dobiće svoje jer je gadan i zao – šta ćete, biologija je biologija) i mnogi je rado koriste i (zlo)upotrebljavaju. Eto, čak i Simons. I time je razočarao potpisnika ovih redova. Pa zar i on? Zar posle „Hiperiona“? Ali – i tu je caka – „Hiperion“ je došao posle „Kali“. Da li je to opravdanje?
            Inače, roman funkcioniše u ostatku teksta sasvim solidno. To je pričica o susretu dva sveta od kojih je jedan (onaj iz koga gost dolazi) dobar a taj drugi gost ne razume i u njemu se dešavaju ružne stvari. Gost pokušava da ukapira te stvari ali (i da hoće) ne može (on je iz drugog sveta). Dakle, jedna realistička priča. Ono malo jeze ne čini roman horornim (a dobio je nagradu za horor), već je u funkciji davanja lokalnog štimunga tj. atmosfere, kužne i nasilne, mračnjačke ali to mu je - što mu je. I to je sve. Bilo je i biće i gorih i boljih knjiga. Ko hoće da je pročita uradiće to lako i brzo, što je za zabavne romane dokaz kvaliteta. Više od toga se ne nudi pa ne treba ni očekivati (tj. zaboravite „Hiperion“). Zabavljajte se sa, ako vam se hoće, sa gospođicom Kali, dok ne stigne „Šuplji čovek“.
(Emitor, 1994)

0 komentara:

Постави коментар

top