U rano popodne, tiho i ušuškano u maglu, niz malu
ulicu na periferiji lepe varoši, šljapkaju papuče starog deda Mite. Vraća se iz
prodavnice sa flašom soka i tubom majonezom. Na ćošku umalo da naleti i sobori
komšiju, deda Đoku, u prazničnom kaputu i sa novim šeširom na glavi.
„Pazi kuda ideš“, brecne se deda Đoka.
„A ti pazi kad izilaziš na veliki sokak“,
odvrati mu deda Mita.
„Ti li si Mito? Kud si tako navro?“
„Ja sam. A ko bi? Evo, bio sam do radnje da
pazarim soka. Treba da dođu sin i snaja sa decom pa da imaju šta da popiju. Baba
se još uplašila da nije stavila dosta majoneza na rusku salatu pa sam kupio još
malo, za svaki slučaj. A ti, bio si u skitnji?“
„Išao sam do brata u posetu. Bolestan je, ne
može da ustane iz kreveta pa, ko velim, da se vidimo i čestitamo i tako...“
„Kako mu je? Jel bolje?“
„Otkud bolje. On ti je sad ko semafor. Ujutru
je zelen, u podne žut a uveče crven. Ubi ga pritisak, muči prostata a noću
sevaju kosti. Još ga i želudac boli, to mu je od silnih lekova što pije... I
tako smo malo pričali pa sam krenuo nazad. Sad se brzo smrkava a moja baba ne
vole kad je uveče sama. Pravo da ti kažem, ni ja ne volem po mraku da idem
ulicama. Posebno sad kad su praznici. Ova dečurlija nema drugo šta da radi nego
baca petarde na sve strane. Samo se štrecaš od njih. A oni, ko za inat, samo bacadu.“
„Bogami jeste. Za novu godinu su još od deset
počeli da pucaju pa sve do dva-tri sata. I to samo tutnji. Mi nismo oka sklopili
od pucnjave.“
„Ovde kod nas još je i mirno. Kaže mi brat da
je kod nji bilo strašno. A sin mi priča preko telefona da su oni pobegli s
trga. To je prštalo po ulici, pa još bacadu u vis neke male raketle. Ne znaš da
li da čuvaš noge ili glavu. Sa svih strana bije. Na kraju su se pokupili i beži
kući. Ni vatromet nisu sačekali.“
„Ne znam što pušćaju da se petarde prodaju.
Na televiziji pokazuju kako se deca opeku ili još gore unakaze ali niko ne
mari. Šta ti roditelji misle kad im daju pare za petarde?“
„Ko da im deca kažu da su kupila petarde i
raketle? A ne može dete ni da štrči iz društva. Ako svi kupu i pucaju mora i on
inače će da mu se podsmevadu. Ne može tu ništa da se uradi. Taka su vremena.“
„Moj pokojni otac mnogo se ljutio na petarde.
On se sećo rata, bombardovanja i oslobođenja i bilo mu je strašno da neko puca
napolju. Izlazio je na ulicu da viče na dečurliju da to ne rade. A oni pobegnedu
pa kad on uđe u kuću a oni ispod prozora još jače bacadu petarde. To je bilo
pre par godina, kad se još nije tako jako pucalo. Sad bi sigurno presvisno od jeda.“
„Šta znaju deca za takve stvari? Njima je
zabavno kad to puca i baca one iskre. A vole i kad se stariji trzaju i skaču od
petardi. To je isto kao kad se grudvaju pa pogode nekog. Samo što su ljudi danaske
na ivici živaca pa posle bude svašta. Tako je onaj čovek tukao dete jer ga
pogodilo grudvom. Ni to nije dobro... Više se ne zna šta se valja i šta priliči.“
„Baš tako. Nego, mi se zapričali a zaboravili
da čestitamo. Neka si mi živ i zdrav, i ti i tvoja familija. I da se viđamo i
ove godine.“
„Fala. Isto to i ja želim tebe i tvojima. A
sad odo kući. Neka nam je laka i mirna noć brez pucnjave.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар