GROMADA, SEDMI PUT Science Fiction almanah „MONOLIT 7“, 527 strana, priredio Boban Knežević, izdavači V.B., Beograd, I.P. Flamarion, Beograd, 1993.

IZAŠAO JE (i opet)!

            Nema smisla da u Uvodu ponovo pišem (čitaj, hvalim) o istoriji Bobanovog „Monolita“. Ko zna – shvatiće; za ostale nema pomoći. Zato preskačem Uvod i razgledam sadržaj:

A. E. van Vogt – „SLEN“ (1946)

Istorijsko štivo. Do sada ga nije bilo a, koliko znam, neće ni ubuduće. Dosta dobro počne ali, što je kraj bliži, sve se više upetljava i paraliteratura preteže uprkos poneke cake koja bi da izvrda (bar za kratko) pravila takvog pisanja. U principu, čitao sam i gore romane koji ne valjaju od početka. Dobar je to kontrapunkt onome što u M7 sledi. Možemo da vidimo dokle je SF, za proteklih 50-tak godina od „SLENA“ stigao. A i da vidimo kako ne radi (a neće ni da proradi) princip tolerancije manjina

 L. Shepard – „Krljuštolovčeva prelepa kći“ (1988)

Ili, kako Fantasy može da barata manje-više običnim muškarcima/ženama bez magijskih moći i da to bude dobra priča. Životarenje u utrobi zmaja (sa svakakvom florom i faunom) između 2 otkucaja srca. Zanimljivo.

M. Lindholm – „Dodir lavande“ (1989)

HA! Pravo malo otkriće. Svemirci u vašoj kući i krevetu. Čini se da je svako junak, mali al junak. I običnima se dešavaju neobičnosti pa postaju neobični. Jako zgodno.

G. A. Effinger – „Marid menja mišljenje“ (1989)

Očito je parče romana a ne novela. Ideja je zgodna, pomalo kiber, ali koči to što nema celine (a to nije bila namera). Niti je doživljaj junaka dovoljno formulisan niti tendencije priče. Sve niti ostaju da vise na poslednjoj strani novele. Parče ostaje parče, da nam pravi zazubice jer ne znamo šta je bilo dalje.

V. Aandahl – „Rođena od zveri“ (1986)

Zafrkavanje (mada ne preterano iako tako počinje) sa šemom Flaš-Zarkov-Dejl i pustolovnim/avanturističkim pričama iz svačije mladosti. Uprkos predvidivom kraju – zabavno.

N. Kress – „Cena pomorandži“ (1989)

Čita se sa pažnjom al posle zaboravlja, valjda zbog sumnjive teze da su ljudi bili bolji nekad. Paz da nisu! Za sve je kriv progres. Pre su ljudi bili manje gorki. Jel to novi konzervativizam?

 M. Lindholm – „Srebrna dama i čovek četrdesetih godina“ (1989)

Simpatična pričica o gospođici kojoj se dešavaju (opet) neobičnosti tj. jedan čarobnjak i to ne onakakv kakav je u knjigama. Fantasy ima i drugačije puteve osim Tolkinovog. Što da ne?

K. J. Fowler – „Tama“ (1991)

Nova verzija legende o detetu koje je odgajala vučica. Ovaj put ono postaje korisno (da li to znači socijalizovano?). Dobro napisana priča mada njen drugi (podzemni) deo ima štofa za više dobre jeze.

M. Swanwick  - „Rub sveta“ (1989)

Malo metafizike ili magije ili donhuanizma u SF okruženju. Neobično ali radi sasvim uspešno. Valjano.

S. King – „Noćni talasi“ (1974)

Grip-apokalipsa i, što bi rekao tata (to tata je iz poštovanja) Šekspir „Ostaci prijatelja mojih, hajte na ovoj predahnimo steni“. Vinjeta pisana s merom, bez preterivnaja.

K. Newman – „Übermensh!“ (1991)

Alternativna istorija od događaja i faca svakojakih vrsta. Jedna od boljih priča M7.

D. Simmons – „Vini Fuči je živ i zdrav, eno ga u paklu“ (1988)

Cinično i groteskno i dobro. Toliko. Dovoljno je.

(Pošto je naslov u originalu rimovan možda bi i prevod mogao da bude takav, npr „Vinu Fuči je živ i zdrav, u paklu je prav“ ili tako nekako)

H. Ellison – „Na nizbrdici“ (1975)

Poetika starog majstora zaborava nema. Balansira nad opštim mestima i uspeva, lako, da pređe u dooobru pričicu.

W. J. Williams – „Izranjanje“ (1988)

Neobično i lepo. Post-kiber. Jeste da jedna linija priče liči na „Kupovali smo ljude“ Pola Frederika („Monolit 1“) i da je glavni junak ponekad preterano čitljiv ali, opšti utisak (moj) više je nego povoljan. Dopalo mi se.

O. S. Card – „Pozorišna kola“ (1989)

Demonstriranje Kardove superiorne tehnike psiho-realističnog pisanja koje je uspeva najbolje. Priča jeste OK samo je previše vulgarno-pravilinijskog determinizma (dal mi je definicija?) ugrađeno u likove, ako razumete šta hoću da kažem.

G. R. R. Martin – „Trgovina kožom“ (1988)

Detektivsko-likantropska zapetljancija elegantno vođena i završena. Dostojno dobrog glasa svog autora.

I – to je to. Nema francuskog SF-a ni teorije. Sve u svemu, jako dobro. Kad će nova doza? Navijam za: Što pre - za nas bolje.

(Emitor br. 140, 1993.)