OČEKUJUĆI „MUĆKE“ AMERIČKE

U svetovima masovne zabave popularnost je priželjkivana ali izuzetna, nepredvidljiva i varljiva pojava. Mada su proizvodi iz ove branše pravljeni da zainteresuju i razvesele gledaoce, njihov osnovni ’peh’ je u insistiranju na ’masovnosti’ što praktično znači da se zabava proizvodi brzo, isto tako konzumira i potom ustupa mesto novim sadržajima. Otuda se filmovi, muzika, TV programi, književni best-seleri štancuju na pokretnoj traci, po standardizovanim oblicima, planski izbacuju u javnost, da bi tamo zauzeli određeno vreme i zaokupili pažnju konzumenata, a potom nestaju, brže ili sporije, u zavisnosti od odaziva publike. Ako su potrošači zadovoljni ponudom moguće je da im se servira još malo iz istog ’lonca’ ali će, pre ili kasnije, izvor presušiti a na njegovo mesto stići novi. Zahvaljujući ovom principu smenjivosti sezonska roba dolazi i odlazi i ništa nije večno osim same industrije zabave. Ipak, ponekad se desi da neki proizvod ostane upamćen i posle povlačenja iz ponude, što pragmatični fabrikanti zabave zapisuju u svoje podsetnike i u nekom trenutku (bilo zbog pomanjkanja invencija ili novca) izvlače na svetlosti pozornice kao adut koji može da pomogne u stalnoj borbi kojoj je ime ’više zabave za mase - više novca za mene’. Naravno, takva agilnost ume da bude korisna ali ima slučajeva kada se ovakve ideje čine potpuno neumesne. Ovih dana saznajemo upravo za takav slučaj - naime, američka TV kuća „ABC“ uveliko planira da uradi tzv rimejk engleske TV serije (na ovdašnjim prostorima poznate kao) „Mućke“. Za svakoga ko je imao priliku da prati neku epizodu ili koju od sedam sezona BBC-jevog (tzv ’sitkom’) serijala nastalog između 1981. i 1991. godine (uz povremene specijale koji su se vrteli do 2003.g.) ova informacija ravna je svetogrđu a razlozi za takav stav toliko su očigledni da je gotovo izlišno iznositi ih. Ako se, ipak, insistira na definisanju problema onda se on može svesti na bazičnu tvrdnju da su „Mućke“ toliko ’engleske’ da je taj kvalitet neodvojivi element priča, načina govora i mišljenja, zapleta i gegova i, otuda, potpuno nepodoban za kopiranje ili oponašanje. Američki mentalitet jednostavno nije dorastao engleskom, njihova potreba da sve sažvaću i uproste (i upropaste) ne podrazumeva finese koje sadrži engleski humor i cinizam - a u „Mućkama“ svega toga ima na tone. Doda li se rečenom američka sterilizatorska ’politička, rasna, rodna, seksualna (i ko zna još koja) korektnost’, zaista se postavlja pitanje kakve će biti američke verzije Del Boja, Rodnija i dedice Alberta (i čitave bulumente likova koji se muvaju oko njih). Jer, pomenuta trojka prevaranata (sticajem okolnosti sitnih, mada oni sebe ne vide tako i ne odustaju lako od plana da ’dogodine postajnu milioneri’), koja živi na rubu pristojnog, organizovanog i civilizovanog Britanskog društva, svoju uverljivost i snagu crpi iz sitnih (i krupnih) prljavština začinjenih vrcavim dosetkama, zajedljivim primedbama, stavovima i dijalozima koji svakako nisu poučni i pedagoški; scenaristi originalne serije i te kako su se pomučili da, s jedne strane, suspregnu svoje junake a, s druge, istegnu granice pristojnosti kako bi seriju upakovali u proizvod podoban za emitovanje na televiziji. U ovim namerama uspeli su toliko da je trojac postao svojevrsna legenda u Engleskoj ali i dobrom delu ostatka sveta. „Mućke“ su na EX YU prostorima stekle kultni status jer su se poklopile sa mukama tranzicije koja je svakog pojedinca stavljala pred iskušenja traganja za načinom da se brzo i lako zaradi i tako opstane u neprijateljskom okuženju. Ono što je za Engleze bio njihov društveni talog, na ovim prostorima je bila svakodnevica većine stanovništva koji pokušava da nađe svoje mesto pod ’zubatim suncem’ novostvorenih država koje nisu pokazivale nikakav interes za opstanak svojih podanika već su ih slale u rat, ostavljale bez mogućnosti zaposlenja i zasnivanja porodice, bez ikakve sigurnosti i perspektive, rečju bez svega što čini civilizovani život čoveka s kraja XX veka. Slava „Mućki“ na ovdašnjim teritorijama može se porediti sa popularnošću strip serijala „Alan Ford“ koji takođe govori o marginalcima koji se batrgaju na rubu najbogatijeg svetskog društva. Pojedine replike ingenioznog Del Boja (baš kao sentence besmrtnih momaka iz Grupe TNT) postale su svojina generacija mladih žitelja Srbije (ali i Hrvatske, Bosne i Makedonije) i reper ’zdravog razuma i praktične životne filozofije’. Svojevremeno se po medijima govorkalo i pisalo da će u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni biti pravljene varijante „Mućki“ na ’domaćem terenu’. Ti projekti nisu realizovani ali je legenda o pravim „Mućkama“ i dalje živa, podsticana reprizama serije odnosno razmenom digitalnih diksova sa snimljenim epizodama serije.

            Gotovo je nemoguće zamisliti živahnu trojku mutivoda u Novom svetu. Jer, ako se ukloni bilo koji segment njihovih ličnosti, ponašanja i slenga, prevaranti će biti  nehumano sterilisani (da ne kažemo ’uškopljeni’) pa ni oni ni čitava serija neće biti uverljivi, zdravo veseli i lekovito gorki. Američka televizijska frazeologija i ikonografija nije u stanju da stvori dovoljnu količinu životne uverljivosti u humorističkom zabranu. Njihove postavke TV humorističkih serija temelje se na tipiziranim situacijama i interakcijama i ne trpe iskliznuće iz njih. Konačno, problem je i mentalni otklon, drugačiji sklop razonovanja i definisanja humora koji je prilagođen intelektualnim domašajima prosečne američke populacije koja troši televizijske programe i ne voli da gleda ono što ne razume. Iz svih tih razloga, već su neslavno propali nekoliko pokušaji da se uspešne strane TV serije poamerikanizuju (isti je slučaj sa filmovima koji u američkoj verziji dobijaju na sjaju i brzini ali gube na duši i značenjskim nivoima). No, logika profita se zavrtela i ’bacila oko’ na „Mućke“. Šta će iz toga ispasti svakako ćemo videti na malim ekranima vrlo brzo posle premijere s one strane bare. Akademističke pravednosti radi recimo: postoje šanse (makar bile minimalne) da američke ’Mućke’ budu dobar program; naravno, itekako je moguće da ispadnu bezukusna papazjanija koja kod ’verzirnih’ gledalaca izaziva mučninu i privremenu neuračunjivost. Američke „Mućke“ tako bi mogle biti idealna trgovina pravih ’Troterovih nezavisnih trgovaca’ koji sanjaju da za velike pare uvaljuju robu nikakvog kvaliteta. Na svu sreću, u časovima očaja zbog takvog programa, onima koji znaju za jadac biće dovoljno da posegnu za diskovima na kojima i dalje ’igraju’ dobre, stare, ljubljene originalne „Mućke“.

(2012)