UMETNIČKO DOTERIVANJE ISTORIJE

Tekuća filmska atrakcija pod imenom „Anonimus“ (režija Roland Emerih) izaziva različite kritičarske reakcije, od pohvala do pokuda; paralelno sa stručno medijskom prašinom film je izazvao, čini se još veću, pažnju šire kulturne javnosti koja, pak, reaguje jednodušno ali - negativno (tako da se jedino može govoriti o stepenu ’negativnosti’ koji se kreće od poziva na ignorisanje do otvorene netrpeljivosti i prezrenja). Uzrok ovoj reakciji je teza oko koje se film ’vrti’ a koja se svodi na tvrdnju da najveći dramatičar svih vremena, Šekspir, nije autor dela koja mu se pripisuju već je samo paravan iza koga se krio Edvard de Ver, 17. lord od Oksforda, pravi pisac genijalnih pozorišnih komada kojima se klanjaju sve generacije širom sveta. Naravno, film je, uz pomoć moćnih kompjuterski generisanih scena, blistava rekonstrukcija srednjevekovne Engleske, što, uz dodatak začina tajne ljubavne veze kraljice Elizabete i pomenutog lorda od Oksforda, svako može da privuče znatiželjnu publiku. Šekspirijanska intriga još jedna je ’udica’ za hvatanje gledalaca a negativni odijum koji prati film takođe je dobrodošla reklama.

            Ideja da Šekspir nije napisao dela koja mu se pripisuju nije nova i vraća se u žižu interesovanja javnosti periodično; temelj ove intrige je u mišljenju da je nemoguće da je jedan običan glumac, koji je živeo burnim, neurednim životom, mogao da napiše toliki broj sjajnih drama. Do sada je identifikovano više ’kandidata’ za autorstvo nad Šekspirovim delima - od pisaca Bena Džonsona ili Kristofera Marloua do filozofa Frensisa Bejkona odnosno teze da je Šekspir u stvari više autora koji su pisali pojedine komade. O ovoj su temi ispisane brojne rasprava i teze a konačnog odgovora još uvek nema. „Anonimus“, dakle, nije izuzetan po ovoj intrigi, čak je i pisac iz senke, lord od Oksforda, u nekim knjigama već uziman u obzir kao potencijalni ’osumnjičeni’; ono što je novo (a staro) jeste pokretanje priče u vremenu kada su sadržaji bazirani na teorijama zavere konstantno aktuelni. Otuda nije čudo što film mnogima budi sećanja na slavnu knjigu (i film) „DaVinčijev kod“ kao, u ovoj umetničkoj branši, najkurentniju robu poslednjih decenija XX veka. Naravno, pošto se umetnost oslanja na realnost ali je i dopunjava ili menja, dela koja problematizuju neke trenutke istorije i preoblikuju ih, stvarana su i imala manje ili više uspeha kod publike tokom čitavog prošlog veka. Setimo se (bez)brojnih knjiga i filmova koji su se bavili tajnom atentata na predsednika Kenedija, sugerišući različite zavere koje su stajale iz tog čina. Kad smo na terenu atentata (ovog puta na generala De Gola) treba se setiti i romana „Šakal“ Frederika Forsajta (tačan naslov je „Dan šakala“) po kome su snimljena i dva filma (mada je drugi samo nakazni proizvod najniže kategorije). Dograđivanjem istorije  bavi se, na primer, i roman „Berkut“ Džozefa Hejvuda u kome ruski obaveštajci prestižu američke pa, posle uzbudljive jurnjave hvataju živog Hitlera (koji beži iz opkoljenog Berlina) i dovode ga Staljinu koji ga zatvara u podrum i tamo, u visećem kavezu, čuva kao trofej da bi, pred svoju smrt, naredio da tajna bude likvidirana i zazidana. Tako je jedna siva tačka istorije dobila svoj ’nastavak’ koji može biti atraktivan savremenoj publici.

            S druge strane, prelomni trenuci istorije privlačili su i mamili autore da ih promišljaju i na drugačiji način - tako što će se zapitati šta bi bilo da se nešto nije desilo onako kako se desilo. Na temelju takvih zapleta nastao je čitav podžanr naučne fantastike poznat kao ’alternativne istorije’. Tako je Kejt Roberts u romanu „Pavane“ razvio tezu po kojoj velika španska armada nije uništena, odnosno da kraljica Elizabeta I nije uspela da otkloni opasnost za svoju zemlju, pa je Engleska porobljena i ostatak njene istorije (a samim tim i istorije sveta) potpuno je drugačiji nego onaj koji znamo. Brojne su knjige (i filmovi) u kojima se sagledava razvoj sveta posle II svetskog rata u kome su Nemačka i Japan pobedili. Među najsjajnije primere ovakvih zamisli spadaju roman „Čovek u visokom dvorcu“ Filipa Dika (o Americi pod okupacijom Japana) i „Otadžbina“ Roberta Herisa (o razvoju pobedničkog III Rajha). U romanu i filmu „Momci iz Brazila“ pobednici u ratu jesu oni koje znamo ali deca-klonovi Adolfa Hitlera najava su povratka mračnih sila. Fantazmagorijska igrarija Vladimira Sorokina „Plavo salo“ vraća ’kroz’ klonove u život Hitlera, Musolinija i Staljina i vrti novi krug potencijalne opasnosti za svet. Alternativnom istorijom ovdašnjih prostora, na ’mirnodopskiji’ način, bavi se i roman „Čovek koji je ubio Teslu“ Gorana Skrobonje; u toj drugačijoj istoriji Srbija je, zahvaljući povratku Nikole Tesle u Beograd, postala svetska sila, I svetski rat se nije desio, Amerika je i dalje podeljena na Sever i Jug...

            Istorija i njene tajne svakako privlače umetnike koji u svojim delima pokušavaju da proniknu u nepoznato. Ponekad su njihovi proizvodi potpuno trivijalni i namenjeni jednokatnoj potrošnji, u ređim slučajevima publika dobija dvostruko zadovoljstvo - i uspešnu umetničku tvorevinu i intelektualnu zagonetku-odgonetku. A sasvim izuzetno dešava se da umetnici u svojim delima ukažu istoričarima na sasvim drugačije odgovore za koje se ispostavi da su - tačni. Takav je slučaj sa stripom koji je sludeo arheologe - Žakobovim stripom „Tajna velike piramide“ u kome njegovi junaci profesor Mortimer i kapetan Blejk u oblasti Gize otkrivaju podzemne prostorije Keopsove piramide odnosno tajni prolaz u telu mistične Sfinge. Strip je početkom 1950-tih izašao u magazinu „Tintin“ i oduševio čitaoce a egiptologe zatekao i zbunio jer su smatrali da je oblast Gize potpuno istražena. Ipak, mnogima crv sumnje (izazvan stripom) nije dao mira i dve godine po objavljivanju stripa u podnožju Keopsove piramide iskopana je savršeno očuvana sunčeva barka namenjena putovanju faraona na drugi svet! Edgar P. Žakob je za podlogu zapleta koristio stručnu literaturu ali i Herodotove zapise da bi, konačno, sve nadogradio svojom maštom za koju se ispostavilo da je - u pravu. Tako je umetnost razotkrila istoriju pre svih stručnjaka i arheologa, dokazujući da ume da bude veća od života.