KAZANOVA I REKLAME Stripoteka br. 954, mart 2001.

Martovska „Stripoteka“ donosi, kao prvi i najobimniji strip, drugu epizodu SF serijala „Hans“ scenariste Dišatoa i crtača Rosinskog. Prva epizoda objavljena je davne 1987.g. u petom broju kratkovečne „Strip avanture“ (izdavač Forum – OOUR Marketprint). „Hans“ je jedan iz mnoštva SF stripova nastalih 1980-tih kada je ova tematika u 9. umetnosti bila u modi. „Zatočenik večnosti“, kako glasi naslov druge epizode, iz 1983. godine, direktno se nastavlja na događaje iz prethodne i započinje ultimatumom šefa Službe za istorijska istraživanja operativcu Hansu da pronađe i istrebi ljude koji žive izvan Grada (jedino preostalog posle velike kataklizme) i iskopavaju predmete duboke prošlosti (a sve se dešava 2061.g.) pa ih prodaju građanima koji tako izvršavaju zločin nostalgije. Hans odbija zadatak ali šef mu preti da će poslati ljude u prošlost da muče dragu mu Orhideju – inače već ubijenu! Operativac nema izbora i beži u prošlost da spasi devojku. Posle jurnjave i tuča par se vraća u sadašnjosti i beži u svemir, na planetu Ardeliju ali, posle mnogo peripetija, progonitelji ih hvataju a Hansova pokornost kupuje se pretnjom da će jedan od tri Orhidejina klona biti ubijen kad kog prestane da bude kooperativan.

            Priča o Hansu prepuna je rupa, počev od nepoštovanja vremenskih paradoksa (ako se vrati u prošlost u kojoj je već bio Hans će sresti sebe u društvu Orhideje) do naivno-šablonskih rešenja na nivou zapleta i podele na dobre-loše momke i devojke. S druge strane, izlet na Ardeliju sa ljudima-leptirima, ljudima-bubama i šumskim bićima na tragu je prvih avantura Flaša Gordona, što je omogućilo Rosinskom da se, posebno u šumskim scenama, razmaše i sa svoje strane seti čitaoce na serijal „Torgal“ koji je crtao po Van Hameovom predlošku. Sve u svemu, „Hans“ je sasvim prosečan strip, s ponekim svetlim trenutkom, dobar tek za laku zabavu. Veću pažnju zahteva Manarina egzibicija „Manara/Felini“ u kojoj se tvorac uvrnutog „Đuzepe Bergmana“ sprda sa reklamama koje seckaju Felinijevog „Kazanovu„ sve do komičnog zapleta i ciničnog finala. Lepršavost ove nadrealne igrarije potvrđuje da Manara ume da bude sjajan – kad mu se to hoće.

            Humoristički kraj „Stripoteke“ pripada „Kromanjoncima“, „Redovu Biliju“ i „Hogaru Strašnom“ čija kći Honi ovako mudruje: „Udaću se za bilo koga! Moj muž mora biti snažan, hrabar i samostalan! ... Čovek kome ću se diviti ... Čovek kojeg ću poštovati ... Čovek kojim ću potpuno DOMINIRATI!“