ŠARENO CVEĆE I PLAKATI

Izgrejalo varljivo proletnje sunce i, posle par hladnjikavih dana, izmamilo dvojicu sedokosih komšija na ulicu periferije jedne lepe, provincijske varoši. Put ih je, preko betoniranog igrališta, doveo do obližnje prodavnice i klupe koja je postavljena uz stari, krivi bagrem. Više iz navike nego što, kako reklama kaže, ’muškarci znaju zašto’, pazarili su po flašu piva („tu manju, ne onu od pola litre, biće mi mnogo“) pa se vratili do klupe, otvaračem vezanim žicom za nogu klupe otčepili pivo, posedali i ispili dugi gutljaj, prvi put ove godine ispred prodavnice.
            „Bogami, prija“, zaključi proćelavi čika od sedamdeset i kusur leta.
            „Nije loše, makar da ja više volem ona naša stara, domaća piva“, odgovori njegov trbušasti ispisnik koji je već nadomak osamdesetom letu.
            „Ma, ne pričam ti za pivo nego za sunce. Prija kako greje.“
Ali sabesednik, ’tvrđi’ na ušima, nastavlja svoju priču: „Najbolje mi je prijalo ono, kako se zvalo, „Šampijonsko“ pivo, baš je rezilo kako valja i treba. Al posle su prodali pivaru i sad više ni ne prave dobro pivo. U stvari, više ništa dobro i ne pravu. Za ova stranska piva slabo marim. Skupa su a baš ništa od nji...“
„Ne pričam ti to nego...“, glasnije će proćelavi čika, „kažem, sunce lepo greje.“
„A... jeste, jeste. Pa već mu je vreme. Makar, sećam se kako je i u aprilu padao sneg, sve je voće uništio... Kad li je to bilo? Može biti za vreme rata, ja sam još mali bio.“
„Za vreme rata su uvek jake zime, kišne jeseni i suva leta. Poludi svet pa udari muka i od gore i od dole... Jel vi još ložite?“
„Nego šta! Moja baba tela da gasi šporet, kaže ’dosta je da vatra gori dok se skuva i malo smlači soba’, al ne može da se sedi tako, zima je pa ja malo-malo stavim koje drvo na vatru a ona prvo viče a posle se ne buni. I njoj je ladno...“
„I moja je ista. Samo zanoveta a od peći se ne odvaja. A noću dva para čarapa navuče...“
„Pa kad ti nećeš da je greješ. He-he-he...“
„Smej se samo. E svašta... Mator čovek a nedokuvan.“
„Ma, prekuvan sam ja onoliko...“
Uto s velikog puta, koji kroz atar vodi do neke druge ravničarske varoši, skrene crveni Zmaj traktor. Iz kabine iskoči sredovečan čovek, pozdravi pa uđe u prodavnicu.
„Koji beše ovaj“, pita proćelavi.
„Ja bi reko da je to mlađi sin Stejin. Stariji je negde u Beogradu, završijo fakultet i tamo radi. I mlađi je počeo da študira al je batalio, valda mu nije išlo, pa sad radi zemlju.“
„Nisam vido Steju još od jesenaske.“
„Slabo izilazi. Ne držu ga noge. Kažu da ima sećer pa stalno pije lekove.“
„Izem ti muku...“
„Pa, kako ste petopozivci“, pita traktorista kad izađe iz kupovine, noseći kesu sa dve vekne hleba.
„Ih kako? Kako se mora? Starački. A ti, bio si da seješ suncokret?“
„Bio sam samo da pogledam kako je. Zemlja je još ladna. Sačekaću koji dan da se malo više zagreje. Ne vredi ni da bacim seme u zemlju pa da tamo tavori.“
„Kakav je atar? Jel čist? Ima li sveta?“
„Nije loše. Malo pirka ladan severac. Žito se zeleni. Ljudi čeprkaju po baštama... Lepo je. Sve procvetalo i miriši, šiblje sa žutim cvetovima pored puta, pa voćke, bele, kremaste, crvenkaste. Milina za pogledati. Samo oni plakati za izbore kvaru sliku. Lepe ih di god stignu. I na ogradu od mosta su polepili. A onda oni drugi iscepaju tuđe plakate pa polepe svoje. Lete silne artije po ataru. Još su neke rascvetale grane polomili da se bolje vide ti plakati. Svašta.“
„Jeste. Eto i oko igrališta su polepili, i na transformator i na tarabe. A tamo gde staje autobus sve oblepili, ni red vožnje se ne vidi. Silne pare bacaju a sve ružne slike.“
„Šta bi ti teo? Da ti stave slike golišavih pevaljki? To bi voleo, matori vragolan jedan.“
„Pa, šta marim ja koga su slikali nego – ružno je.“
„Ma, molim ti se, sad se i u politiku razumeš? Važno je da su slike šarene da narod gledi i smeje se. Proleće je došlo pa su nam procvetale i voćke i bandere.“
„Samo da se od tog silnog smejanja na kraju ne zaplačemo.“
            „Ajde, nemoj da slutiš na zlo nego pij to pivo pa da idemo kući na ručak.“
            „Dobro kažete, idem i ja da odnesem leb i da razbudim decu. Raspustili se iz škole pa noću vilene, skitaju ili gledaju televiziju i igraju kompjuter a danju ne možeš da ih isteraš iz kreveta. Kad se setim, ja kad sam bio mali jedva sam čekao da svane pa da obavim svoje oko kuće i pravac na igralište da jurimo lopte, pentramo se po drveću, odemo na pecanje do bare u ciglani pa leškarimo i čitamo stripove... Do uveče me mati nije videla.“
            „I mi smo isto tako radili. Samo što je u naše vreme bilo manje škole, prvo zbog sirotinje, pa zbog rata, a posle rata je opet bila sirotinja... A sad je sve drukčije.“
            „Šta ćeš, svako vreme nosi svoje breme i običaje...“
            „Tako je. Starci, ostajte uzdravlje, idemo da nešto radimo. Doviđenja.“
            „I tebi... Ode. A nisam ga pito kako je Steja.“
            „Kako bi bio? Ko star čovek. Da je nešto loše već bi nam kazo. Il bi, ne daj Bože, negde vidli partu. Nego, ajdemo i mi polako.“
            I otidoše svojim putem.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top