Sekundarna literatura (dakle ono što se svrstava u prikaze, kritike, oglede
i eseje) u naučnoj fantastici retka je pojava na ovdašnjim prostorima pa je,
stoga, objavljivanje knjige „Okvir i retrospektiva: eseji, ogledi, prikazi“
Normana Spinrada ravno kulturnoj senzaciji. Domaći izdavači jesu voljni da
objave žanrovsko delo (pre svega roman) ali im ne pada na pamet da štampaju
knjige koje se bave teorijom žanra odnosno koje promišljaju njegove dosadašnje
(ne)uspehe jer takve knjige teško da će imati više od šačice kupaca-čitalaca a
to nikako neće pokriti ni troškove proizvodnje knjige; misterija „Okvira...“ razjašnjava se kada zainteresovani
čitalac otkrije da iza „Everest medija“ stoji Boban Knežević, jedan od
najagilnijih promotera i izdavača naučne fantastike u proteklih 30-tak godina
sa ovih prostora. „Okvir i retrospektiva“ je konkretan primer paradoksa naučne
fantastike: ona važi za popularan žanr koji se rado ’konzumira’ ali gotovo da
ne postoji čitalac voljan da uloži napore u dublje otkrivanje tajni štiva koje
(navodno) voli. Pomenuti paradoks (a tako je i - gle čuda - ime biblioteke u
kojoj je „Okvir...“ objavljen) nije lokalni specijalitet već je šira pojava
koju konstatuje i Spinrad. On zaključuje da publika u naučnoj fantastici voli
da čita plitke i pitke sadržaje zato što joj se takve knjige naturaju od strane
izdavačkih kuća i medija koje oni plaćaju; želeći da izbegnu bilo kakav
poslovni rizik izdavači potenciraju objavljivanje dela koja ’troše’ oprobane
šablone (u najjednostavnijem obliku) dok seriozna naučna fantastika biva
potisnuta u drugu plan. S druge strane, kao indirektni nastavak pomenute
tendencije zapaža se i nedostatak/nepostojanje kritike koja bi pratila tekuću
produkciju, promišljala je, ukazivala na manjkavosti i potencirala kvalitete
(mada bi pridavanje tolikog značaja kritici moglo voditi u drugu krajnost
odnosno u zamenu njene sekundarne uloge za ulogu direktnog vođe/usmerivača
literarnih tokova što se u istoriji literature dešavalo ali nije bilo previše
plodonosno jer je nametanje/diktiranje trendova primarnu književnost uvek vodilo
u manirizam i ćor-sokak).
Norman Spinrad (1940)
spada u najglasnije zagovornike tzv ’novog talasa’, literarnog pokreta koji je
s kraja 1960-tih i tokom 1970-tih uzdrmao temelje dotadašnjeg ’zlatnog doba’
naučne fantastike, ogrezlog u klišeima i književnoj jalovosti; ’novotalasovci’
su se zalagali za literarno ambiciozniju naučnu fantastiku, spremnu na
eksperimente u stilu i jeziku, odnosno na traganje za novim temama i žanrovskim
horizontima. Napori mladih pisaca prvenstveno iz Engleske i delom iz SAD
urodili su plodom (uprkos otpora etabliranih autora) i naučna fantastika je
posle godina tavorenja počela da prevazilazi granice nematnutog geta paraliterature.
Uporedo sa pričama i romanima Spinrad je pisao kritike knjiga, stripova ili
filmova tekuće produkcije, kao i prepoznatljive sintetske tekstove u kojima je
sagledavao različite pojave u naučnoj fantastici. Desetak takvih radova,
stvaranih u periodu od 1987. do 2010. godine odabrala je Lidija Beatović (poznavalac
naučne fantastike i njen povremeni autor) i pod naslovom „Okvir i
retrospektiva“ ponudila na uvid (odabranoj) publici. Knjigu čine tri celine „SF
u stvarnom svetu“, „Sanjači svetova“ i Spinradova Autobiografija. U prvom
segmentu, najčešće polazeći od nekolicine knjiga koje su mu skrenule pažnju,
Spinrad analizira pojedine žanrovske fenomene, pronalazi pravilnosti i donosi
zaključke o trenutnom stanju i tendencijama odnosno ukazuje na moguće probleme
i njihova rešenja (potvrđujući tako praktično svoj stav o potrebi postojanja i
funkcionisanja ’aktivne’ kritike). Baveći se žanrovskim promišljanjem daleke
budućnosti, trećeg sveta (iz pozicija autora koji pripadaju ’prvom’, razvijenom
svetu), političkim porukama u naučnoj fantastici, zajedničkim vizijama osvajanja
svemira, kiberpankom kao svežim
buntovnim pokretom u žanru, nastajanjem nove umetničke forme - grafičke novele,
te tavorenjem i ’spasavanjem’ naučne fantastike, Spinrad duhovito i vispreno
promišlja brojne segmente literature ali i sveukupnog okruženja u kome se
naučna fantastika stvara i u kome živi svoj život odnosno povratno utiče na
okolinu. U svojim tekstovima Spinrad povezuje mnoštvo pisaca, od autora iz
’zlatnih vremena’ (Klark, Hajlajn) preko onih koji su njegovi generacijski
ispisnici (Benford, Dik, Sterdžen) do novih snaga (Kim Stenli Robinson, Ber, Gibson,
Sterling, Širli). Poneki autori kao što su Benford, Ber ili Robinson,
’protagonisti’ su u više eseja, mada se ne pominju uvek po dobru; Spinrad
takođe ne zaboravlja ni sopstvene knjige koje, bez lažne skromnosti, stavlja u
kontekst izlaganja o pojedinim temama.
U drugom segmentu su
sabrane impresije o žanrovskim velikanima kakvi su Sterdžen, Vonegat, Balard i
Dik. Prateći njihove karijere Spinrad sagledava interesovanja koja su ih
zaokupljala (ili proganjala) kao i muke kroz koje su prolazili, od autorskih
blokada preko besparica do uvek konfliktnih odnosa sa izdavačima. Ni u svojoj
Autobiografiji Spinrad nije mogao da pobegne od ovih bolnih a očito opštih
mesta u životu pisaca koji ne ’štancuju’ literarnu konfekciju. Njegova karijera
neprestano ’vrluda’ između primamljivog gotoiziranog sveta (praćenog masama
fanova), pokušaja da se iz tog sveta pobegne i borbe sa izdavačima koji uporno
nastoje da njegova dela vrate-ukalupe u standardizovanu ponudu. Rezultat sukoba
Spinradovih ambicaja i uredničkih zahteva je neredovno pojavljivanje njegovih
knjiga i egzistencija koja se penje do ruba bogatstva i srlja u širomaštvo i
oskudicu.
Razabiranje u dinamičnom
svetu literature svako nije lak i rutinski posao; osim istrajnog iščitavanja
novih knjiga nužno je, pored promišljanja ponuđenih sadržaja, i njihovo
’pozicioniranje’ u žanrovskim tokovima, što sveukupno zahteva i iskustvo i dar
otkrivanja mikro i makro veza. Spinrad uspeva da se od pojedinačnog uspne ka
opštem, da prepozna sličnosti i razlike, pravilnosti i tendencije i, konačno,
svoje ideje i stavove ispiše razložno i razumljivo, bez insistiranja na velikim
frazama. Zato su njegovi tekstovi čitljivi, dinamični i - dopadljivi. Čitalac
svakako ne mora da se slaže sa iznetim stavovima i zaključcima (a poneki su
zaista ’nategnuti’ jer su ograničeni poznavanjem naučne fantastike izvan
engleskog govornog područja, pate od nedoslednosti u kritičarsko-esejističkoj
metodologiji, odnosno od ambivalentnog odnosa prema stilsko-literarnom segmentu
naučne fantastike). Ipak, ono što se ne može poreći jeste da Spinrad uspeva da
zaintrigirao i pouči, što je svakako odlika vrsnih pisaca i kritičara. Stoga je
„Okvir i retrospektiva“ izuzetna knjiga za ambicioznije čitaoce koji bi želeli
da dublje sagledaju literaturu koja ih zanima odnosno nezaobilazni priručnik za
buduće kritičare ili istoričare/teoretičare naučne fantastike.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар