Sekundarna literatura (dakle ono što se svrstava u prikaze, kritike, oglede i eseje) u naučnoj fantastici retka je pojava na ovdašnjim prostorima pa je, stoga, objavljivanje knjige „Okvir i retrospektiva: eseji, ogledi, prikazi“ Normana Spinrada ravno kulturnoj senzaciji. Domaći izdavači jesu voljni da objave žanrovsko delo (pre svega roman) ali im ne pada na pamet da štampaju knjige koje se bave teorijom žanra odnosno koje promišljaju njegove dosadašnje (ne)uspehe jer takve knjige teško da će imati više od šačice kupaca-čitalaca a to nikako neće pokriti ni troškove proizvodnje knjige; misterija  „Okvira...“ razjašnjava se kada zainteresovani čitalac otkrije da iza „Everest medija“ stoji Boban Knežević, jedan od najagilnijih promotera i izdavača naučne fantastike u proteklih 30-tak godina sa ovih prostora. „Okvir i retrospektiva“ je konkretan primer paradoksa naučne fantastike: ona važi za popularan žanr koji se rado ’konzumira’ ali gotovo da ne postoji čitalac voljan da uloži napore u dublje otkrivanje tajni štiva koje (navodno) voli. Pomenuti paradoks (a tako je i - gle čuda - ime biblioteke u kojoj je „Okvir...“ objavljen) nije lokalni specijalitet već je šira pojava koju konstatuje i Spinrad. On zaključuje da publika u naučnoj fantastici voli da čita plitke i pitke sadržaje zato što joj se takve knjige naturaju od strane izdavačkih kuća i medija koje oni plaćaju; želeći da izbegnu bilo kakav poslovni rizik izdavači potenciraju objavljivanje dela koja ’troše’ oprobane šablone (u najjednostavnijem obliku) dok seriozna naučna fantastika biva potisnuta u drugu plan. S druge strane, kao indirektni nastavak pomenute tendencije zapaža se i nedostatak/nepostojanje kritike koja bi pratila tekuću produkciju, promišljala je, ukazivala na manjkavosti i potencirala kvalitete (mada bi pridavanje tolikog značaja kritici moglo voditi u drugu krajnost odnosno u zamenu njene sekundarne uloge za ulogu direktnog vođe/usmerivača literarnih tokova što se u istoriji literature dešavalo ali nije bilo previše plodonosno jer je nametanje/diktiranje trendova primarnu književnost uvek vodilo u manirizam i ćor-sokak).
            Norman Spinrad (1940) spada u najglasnije zagovornike tzv ’novog talasa’, literarnog pokreta koji je s kraja 1960-tih i tokom 1970-tih uzdrmao temelje dotadašnjeg ’zlatnog doba’ naučne fantastike, ogrezlog u klišeima i književnoj jalovosti; ’novotalasovci’ su se zalagali za literarno ambiciozniju naučnu fantastiku, spremnu na eksperimente u stilu i jeziku, odnosno na traganje za novim temama i žanrovskim horizontima. Napori mladih pisaca prvenstveno iz Engleske i delom iz SAD urodili su plodom (uprkos otpora etabliranih autora) i naučna fantastika je posle godina tavorenja počela da prevazilazi granice nematnutog geta paraliterature. Uporedo sa pričama i romanima Spinrad je pisao kritike knjiga, stripova ili filmova tekuće produkcije, kao i prepoznatljive sintetske tekstove u kojima je sagledavao različite pojave u naučnoj fantastici. Desetak takvih radova, stvaranih u periodu od 1987. do 2010. godine odabrala je Lidija Beatović (poznavalac naučne fantastike i njen povremeni autor) i pod naslovom „Okvir i retrospektiva“ ponudila na uvid (odabranoj) publici. Knjigu čine tri celine „SF u stvarnom svetu“, „Sanjači svetova“ i Spinradova Autobiografija. U prvom segmentu, najčešće polazeći od nekolicine knjiga koje su mu skrenule pažnju, Spinrad analizira pojedine žanrovske fenomene, pronalazi pravilnosti i donosi zaključke o trenutnom stanju i tendencijama odnosno ukazuje na moguće probleme i njihova rešenja (potvrđujući tako praktično svoj stav o potrebi postojanja i funkcionisanja ’aktivne’ kritike). Baveći se žanrovskim promišljanjem daleke budućnosti, trećeg sveta (iz pozicija autora koji pripadaju ’prvom’, razvijenom svetu), političkim porukama u naučnoj fantastici, zajedničkim vizijama osvajanja svemira,  kiberpankom kao svežim buntovnim pokretom u žanru, nastajanjem nove umetničke forme - grafičke novele, te tavorenjem i ’spasavanjem’ naučne fantastike, Spinrad duhovito i vispreno promišlja brojne segmente literature ali i sveukupnog okruženja u kome se naučna fantastika stvara i u kome živi svoj život odnosno povratno utiče na okolinu. U svojim tekstovima Spinrad povezuje mnoštvo pisaca, od autora iz ’zlatnih vremena’ (Klark, Hajlajn) preko onih koji su njegovi generacijski ispisnici (Benford, Dik, Sterdžen) do novih snaga (Kim Stenli Robinson, Ber, Gibson, Sterling, Širli). Poneki autori kao što su Benford, Ber ili Robinson, ’protagonisti’ su u više eseja, mada se ne pominju uvek po dobru; Spinrad takođe ne zaboravlja ni sopstvene knjige koje, bez lažne skromnosti, stavlja u kontekst izlaganja o pojedinim temama.
            U drugom segmentu su sabrane impresije o žanrovskim velikanima kakvi su Sterdžen, Vonegat, Balard i Dik. Prateći njihove karijere Spinrad sagledava interesovanja koja su ih zaokupljala (ili proganjala) kao i muke kroz koje su prolazili, od autorskih blokada preko besparica do uvek konfliktnih odnosa sa izdavačima. Ni u svojoj Autobiografiji Spinrad nije mogao da pobegne od ovih bolnih a očito opštih mesta u životu pisaca koji ne ’štancuju’ literarnu konfekciju. Njegova karijera neprestano ’vrluda’ između primamljivog gotoiziranog sveta (praćenog masama fanova), pokušaja da se iz tog sveta pobegne i borbe sa izdavačima koji uporno nastoje da njegova dela vrate-ukalupe u standardizovanu ponudu. Rezultat sukoba Spinradovih ambicaja i uredničkih zahteva je neredovno pojavljivanje njegovih knjiga i egzistencija koja se penje do ruba bogatstva i srlja u širomaštvo i oskudicu.
            Razabiranje u dinamičnom svetu literature svako nije lak i rutinski posao; osim istrajnog iščitavanja novih knjiga nužno je, pored promišljanja ponuđenih sadržaja, i njihovo ’pozicioniranje’ u žanrovskim tokovima, što sveukupno zahteva i iskustvo i dar otkrivanja mikro i makro veza. Spinrad uspeva da se od pojedinačnog uspne ka opštem, da prepozna sličnosti i razlike, pravilnosti i tendencije i, konačno, svoje ideje i stavove ispiše razložno i razumljivo, bez insistiranja na velikim frazama. Zato su njegovi tekstovi čitljivi, dinamični i - dopadljivi. Čitalac svakako ne mora da se slaže sa iznetim stavovima i zaključcima (a poneki su zaista ’nategnuti’ jer su ograničeni poznavanjem naučne fantastike izvan engleskog govornog područja, pate od nedoslednosti u kritičarsko-esejističkoj metodologiji, odnosno od ambivalentnog odnosa prema stilsko-literarnom segmentu naučne fantastike). Ipak, ono što se ne može poreći jeste da Spinrad uspeva da zaintrigirao i pouči, što je svakako odlika vrsnih pisaca i kritičara. Stoga je „Okvir i retrospektiva“ izuzetna knjiga za ambicioznije čitaoce koji bi želeli da dublje sagledaju literaturu koja ih zanima odnosno nezaobilazni priručnik za buduće kritičare ili istoričare/teoretičare naučne fantastike.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top