„Mačije oči“ druga
je prozna knjiga Vase Pavkovića, zapaženog pesnika, književnog kritičara i
teoretičara mlađe generacije. Podnaslov knjige „Fikcije“ svojevrsni je ključ za
razumevanje njenog sadržaja i, istovremeno, jasno naznačenje veze sa prethodnom
knjigom „Monstrum i druge fikcije“ iz 1991.g. Sličnosti dveju knjiga formalne
su: obe su zbirke priča, i
sadržinsko-značenjske: kroz obe se protežu slične pripovedačke ambicije i
strategije (te se može govoriti i o njihovom razvoju i evoluciji).
Ako bismo pokušali da definišemo
zajednički imenitelj svih priča u „Mačijim očima“ onda ga, bez dvoumljenja,
možemo označiti kao višestruko i višesmisleno eksperimentisanje sa tkivom
proze. Pavković je priče sabrao u pet celina (plus Apendix), manje-više
povezanih sličnom tematikom ali je u svakom od delova, čini se, najočitija
stalnost razbijanja priče odnosno tradicionalnog značenja tog pojam, i dalje
preovlađujućeg u svesti čitalaca. Ta predstava (predrasuda) koja pod pričom
podrazumeva stvarnosnu, realistički uverljivu celinu, podvrgava se nekolikim
stepenima pritiska što za posledicu ima iskrivljenje i pucanje njenog okoštalog
okvira. Zato priče, klasične u formi i sadržini, koje nalazimo u knjizi imaju,
u ukupnom zbiranju utisaka, ulogu temelja na kojima se gradi ekstravagantni
dvorac postmodernizma.
Postupak razgradnje priče pisac
započinje najblažim sredstvima: subverzivnim unošenjem humorno-ciničnih elemenata,
ikonografije rok’n’rola, filma i stripa, što rezultira ubrzanim odvajanjem od
’stvarnosti’ i kretanjem u sfere intelektualne distance sa efektom neodoljive
lakoće lebdenja, prozračnosti teksta.
Za ovim postupkom sledi (iako je
formalno na početku knjige) taktika ’citatnosti’, smeštanje delova tekstova
drugih autora u nove kontekste koji će citirano potvrditi ali mu i dati
drugačija značenja što utvrđuju kulturološku i vremensku uslovljenost iskaza, s
jedne strane, i krajnji sloj univerzalnosti, s druge. Taj nivo Pavković sažeto
definiše rečenicom: „Svaki citat priziva novi, tekstovi su bezdani.“
Novo povećanje pritiska uvodi nas u
književnu metastvarnost, paraleni svet literature sa pripadajućom istorijom i
sadašnjošću iz nje proisteklom, sa svim posledicama koje takvo ustrojstvo nosi
(odnos prema prethodnicima čija se dela i iskustva nasleđuju, dijalog sa
savremenicima). Odražava se ovo i u spisku knjiga sa kojima „Mačije oči“
korespondiraju i koga autor stavlja na kraj (svoje) knjige, a nastavlja insistiranjem
na tekstualnoj samosvesti koja standardnoj pogodbenosti čitanja (po kojoj
čitalac svesno pristaje da će piščevu fikciju smatrati ’stvarnošću’) dodaje
novi sloj fikcije i gradi simulaciju simulacije. Tako u „Ljubavnoj obmani“
čitalac prisustvuje pravljenju priče, pretvaranju u fikciju stvarnosti priče –
koja je, naravno, fikcija. Sličan metod ponavlja se u nekoliko priča u kojima
se kombinuju mogući tokovi pripovedanja. U ovakvim dvostruko-višestrukim
igrarijama fikcija se (prividno) raščlanjuje na slojeve nejednako
(ne)verovatnog ostvarenja, vraćajući pažnju na autorovu moć stvaranja,
svojevoljnog krojenja i prekrajanja metastvarnosti, na prisvajanje božanskih
moći prema svom delu ali i publici, konzumentima.
Ovakve igrarije kulminiraju u pričama
rađenim po principu asocijacija, književne pantonime, u kojima se tekst
postupno redukuje, njegova masa smanjuje a čitaocu prepušta da značenja
iznalazi na osnovu škrtih naznaka. Sama se priča redukuje do
neprepoznatljivosti, do grnanica svog medija u kome je autor tek neko ko nabraja
reči (ne obavezno smislene) a čitalac, prema sopstvenom afinitetu, kreira novu
fikciju.
Zaključujemo da su „Mačije oči“ delo
u kome su spojene krajnosti (i suprotnosti) pripovedanja i adekvatnih tehnika
čitanja i razumevanja, što ga svrstava u red najinteresantnijih poduhvata ove
vrste u domaćoj proznoj produkciji poslednjih godina.
(1995)
0 komentara:
Постави коментар