Skriven ispod žutog, snajkinog kišobrana kome je par žica slomljen, u sinovljevim starim farmerkama i jakni sa flekama koje se ne mogu oprati, obuven u unukove patike, sve držeći veliku crvenu kesu na kojoj je odštampana reklama nekog prestižnog butika, deda Milovan žustro gazi prema prodavnici. Sipi kišica, nebo se natmurilo. Kao da je, bože sačuvaj, novembar a ne maj mesec. Drveće u parkiću, na periferiji provincijske varošice, sve se nekako snuždilo, ptičice ne pevaju. Uopšte ne liči na proleće.
            Prešavši put stigne na svoj cilj a tamo, ispod suncobrana koji štiti zaključani sanduk sa sladoledima, zgurio se još par od njegove sorte, one penzionerske.
            „Jel još nije stigo leb“, pita mada mu je jasno da kamiona nema. Da je stigao na vreme ne bi ispred prodavnice bilo nikoga.
            „Kasne“, potvrdi baka Jula, skrivena ispod crvenog kišobrana sa velikim Miki Mausom i njegovom dragom Mini u zagrljaju.
            „Sad će. Možda ima neki zastoj na putu... kiša je“, doda penzionisani železničar.
            „Prava jesen. Ko da je novembar mesec. Već je preteralo sa kišom. Bio sam juče u ataru. Zemlja se napila i stoji voda ukraj njiva. Ako nastavi samo će štetu da napravi. Ionako su već trešnje skroz propale.“
            „Neće da valja. Prevrtljivo neko vreme.“
            „Vama paorima nikako ne može da se ugodi“, brecne se baba Jula, koja je penzionisana učiteljica. „Stalno kukate. Te je suša, te je poplava, te ovo te ono. A posle kukate da je sve što proizvedete jeftino a ono što kupujete vam je preskupo. Kad prodajete kukuruz – zabadava je, kad kupite koncentrat – papreno.“
            „A šta ćemo kad je tako? Niko na nas da pogleda, država bi da nas obrlati, da posejemo ili utovimo a onda, kad dođe vreme da to prodamo - cene padnu. Kad sve staviš na olovku – ne isplati se što se radio.“
            „Pa što radite? Bolje je džaba sedeti nego džaba raditi.“
            „Ih, sad ga pogodi... Paor mora da radi zemlju, to mu je jedino što ima. Samo što su ranijih godina ljudi navikli da se pate i trpe pa su ćutali. Moj pokojni deda je uvek govorio: poar nikad neće da umre od gladi, urani neko svinjče i pile, ostavi brašna sa strane, kravu ima za mleko i nekako će da ishrani familiju. Moći će i pare za porez da skupi. Važno je samo da država ne tera u rat ili da ne oduzima zemlju. I suša i voda i požar mogu da se prežive ali ako se država metne glave paoru – onda će biti ’beri kožu na šiljak’. E sad, promenila se vremena, i naša deca su išla u škole, gledimo televiziju i nismo više onako neuki pa znamo da se za naše borimo. Nismo više ni mi najgori pa da nas vortaju i lažu u oči.“
            „I opet vam nije dobro nego zatvarate putove da običan svet ne može da stigne kud je krenuo, kod familije ili kod lekara ili već gde mu se oće. Ne valja ni to, nismo vam mi krivi što vas varaju i kradu.“
            „Nije baš tako. Kad oni u opštini ili u policiji štrajkuju onda se ne bunite...“
            „Bunimo se, kako da se ne bunimo. Pa ne mogu ja mesec dana da stojim u redu da dobijem broj da izvadim pasoš. Nemam ni je vremena i zdravlja za bacanje.“
            „Dobro, bunite se al nekako na nas paore vam je najjača vika. A svi ti drugi ništa ne prave – samo neke papire izdaju i udaradu pečate. A mi pravimo meso i leb i mleko pa nas niko pošteno ne gleda. Političari se ubiše da nas posećuju pred izbore a ni pre a, videćeš, ni posle neće da nas se sete. A što nama ne bi dali bar malo onih para koje plaćaju strancima da otvore fabrike? Prvo su naše zatvorili a sad plaćaju druge da otvore nove, i to sve po sto-dvesto radnika a zatvorili firme sa po petsto i iljadu ljudi. Još se slikaju, nasmejani, veseli, ko da su šta ti ga ja znam šta uradili. A posle par dana na tu istu televiziju pričaju, ja sam svojim očima gledao, kako svuda u Evropu pala prodaja auta, od 25 do 35 posto. Pa ko će ondak da kupuje te auto koje ćemo da pravimo? Moraćeš da moljakaš nekoga da kupi novi auto. A zašto? Što smo od gotovog napravili veresiju? To niko ne sme da kaže. Jel smo mi baš bili tako loši i ništa nismo znali da sad opet moramo ispočetka? Ja se sećam kako je posle rata bila parola da se zemlja industrijalizuje. Zato smo išli na radne akcije, da pravimo puteve i fabrike. I to se gradilo 50 godina da bi se za 10 rasfućkalo pa onda, ajd Jovo nanovo. To što smo ja i moji, i moj sin i njegovi, napravili prodato bud zašto kojekakvima. Narod spao na prosjački štap. Sad moj unuk da ide kod gazda, da mu deru kožu za platu od koje ne može ni da se ishrani? Pa neće moći. Prošla su vremena kad su mom ocu čupali brkove što nije predao žito. Ni mi nismo više mutavi, nego – ako vam nešto treba platite. Paori od gladi neće da krepaju a za ostale neka se brinu oni koji su im svašta naobećavali.“
            „Bre Milovane, ti ko da si agitator neki. Trebo si da se nudiš da držiš govore ovim strankama pred izbore. Onaj koji bi tebe najmio sigurno bi dobio glasove, makar nas starih“, rekne bivši železničar.
            „E samo ti ćuti. Ceo život si leškario na državnim jaslama i sad bi još nešto da kažeš.“
            „Dobro de, nemoj da se vređamo.“
            „Kakva je to galama“, podvikne blajhana prodavačica sa vrata. „Vi matori čim se sretnete odma u viku i dreku udarite. Tišina tamo.“
            „A kad će taj leb da stigne“, pita baba Jula.
            „Otkud ja znam? Kad stigne – stigo je. Kome se ne čeka nek ide.“
            „Ma nemoj, pa da onaj jeftini, crni leb sakrite ispod tezge a nama uvalite onaj skuplji, beli. E, neće moći.“
            „Šta marim ja, onda čekajte ali bez vike. Jasno?“
            Niko, naravno, nije odgovorio jer su svi smerno zaćutali.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top