U VRELINI JUGA Tenesi Vilijams „Noć iguane“; izdavač „Solaris“, Novi Sad 2001.

Tenesi Vilijams (1911-1983) prevashodno je poznat kao pisac pozorišnih komada (po kojima su snimljeni i filmovi) “Tramvaj zvani želja“, „Staklena menažerija“, „Mačka na usijanom limenom krovu“. Prozni opus ovog autora, međutim, kod nas gotovo da nije prevođen mada je poprilično obiman - četiri zbirke priča i roman. Sabrane priče Tenesi Vilijamsa ispunile su knjigu velikog formata sa preko 600 stranica. Otuda je pojava knjige „Noć iguane“ u renomiranoj ’Solarisovoj’ ediciji ’Kult’ dobrodošla prilika da se barem delimično zaviri u Vilijamsovu prozu, posebno ako se ima u vidu da je ovih šest proza nastalo u razdoblju od 1931. do 1948. godine, dakle u prvim decenija njegovog spisateljstva.

            Iz ovih priča, kao opšti okvir dešavanja, izbija jara leta i kao težak pokrov pritiska tela, cedi znoj, muti razum dovodeći ga na granice iza kojih svest biva obrisana instinktima. Trenuci kada gorostasni crnac skače na belu kupačicu, krupna žena ulazi u spavaću sobu gurana nasrtljivcem koji joj doseže do grudi, kada starica osluškuje pokrete svog bolesnog muža, žena odguruje mogućeg ljubavnika jer ima godina koliko i njen sin, majka besciljno čisti po kuhinji, supruga gleda smrtno bolesnog muža dok spaljuje crve po drveću oko letnjikovca i, konačno, kada se usedelica, u naslovnoj priči, ponovo sukobljava sa svojim nervnim rastrojstvom, trenuci su fokusiranja svih spoljnjih i unutrašnjih snaga i stvaranja neponovljivog amalgama iz koga vode niti nevoljnih delanja čije posledice ostaju izvan interesovanja kako samih likova tako i pisca. Stanja zbunjenosti, otupelosti vrelinom, potencirana zatečenošću agresijom nekih marginalnih osoba ili prolaznika, otkrivaju bazični nedostatak životne energije uništene svakodnevnicom (punom bede ili relativno ugodnog standarda), svakodnevicom koja je progutala sve ideje, snove i ostavila ljušture što se kreću po navici. Emocije su takođe izbledele, osim u slučaju starice koja strepi nad bolesnim mužem i priseća se davnog letovanja; supruga u drugoj priči će, pak, smišljati izazovnu crninu, udvarače i izlaske posle muževljeve smrti i tek će nagomilana teskoba ocediti tren nežnosti koja je, ipak, samo izuzetak.

            Vilijamsova proza razvija se između škrtog, direktnog govora uz (kratkoj priči primereno) izbegavanja opisa i sveznajućeg govornika koji razjašnjava stanja likova, što, sveukupno, nudi čitaocu dovoljno izazova za zanimljiv literarni susret i doživljaj.

(2001)