KOMADIĆI HOLOGRAMA „Pesme“ Saša Radonjić, Bibliofilsko izdanje, Novi Sad 2000.

Saša Radonjić (1964) započeo je svoju pesničku avanturu knjigom „Lica naličja“ 1987.g, da bi sledećim: „Rogonja ili tragični pjesnik minotaur“ 1988, „Crtež koji kaplje“, almanah 1988, „Katalog čitača vremena“ 1989. i „Tetoviranje anđela“ 1992. potvrdio svoj identitet jednog od najzapaženijih pesnika (tadašnje) mlađe generacije. Roman „Priručnik za pauna“ iz 1993. godine otvara novo polje njegovog interesovanja i traganja koje se nastavlja romanima „Traktat o šeširima“ 1995. i „Tri ukradena romana“ 1999.g; njima proza preuzima primat u Radonjićevom stvaralaštvu no, knjiga „Pesme“ skreće pažnju na prethodni ’rad na stihovima’ i, nadamo se, najavljuje nove.

            Za svakog pisca mogućnost da ’probere’ svoja dela, izdvoji ono što mu se čini najbitnijim, najboljim, najvrednijim, veliki je izazov. Nužnu distancu za ovakav poduhvat teško je postići, mnogo je lakše skliznuti u samodopadljivost i bolećivost prema sebi. Radonjić je, međutim, odabrao drugu mogućnost, onu težu, i čak bio prestrog jer je odabrao da svoj pesnički svetonazor predstavi sa tek 20-tak pesama (možda je upravo ’prozna pauza’ odgovorna za ovu, hvale vrednu, rigoroznost jer je autoru obezbedila potrebni iskorak u stranu). S druge strane, Radonjić je izveo i dodatno ’čišćeje’; naime, u nekoliko slučajeva izbrisao je suvišne stihove, oslobodio pesmu balasta metafora i izglačao joj kostur do visokog sjaja.

            Kao rezultat ovih zahvata pred čitaocima je esencija pesnikove poetike a ona se razvija na širokim horizontima svakodnevice u kojoj se kriju zrna čiste lepote, dostupna onima sposobnim i voljnim da zastanu, izađu iz rutine i iskošenim pogledom osmotre zahuktali tok događaja čija se ukupnost naziva ’egzistencija jedinke’, jednako deo arhetipskog i kolektivnog koliko i individualnog. U ovakvom sagledavanju pojavnog okruženja i onoga što sadržava nema mesta za raspričanost, barokne figure ili veliku i prebujnu osećajnost. Eksplozije ili erupcije emocija samo su prolazni izuzeci u okeanima apatije i o njima nije reč u ovim stihovima. Tiha sveprisutnost, nit povučena kroz svaki dah, pokret, reč, svaku običnu radnju kojoj se ne pridaje značaj jer se iznova i iznova ponavlja, sve do granice dosade, jeste mera te finalne, fatalne spoznaje postojanja što ume, kada se prikaže i obznani, da iznenadi svog nosioca, da izroni na površinu i odmah ponovo utone u dubine bojeći ih svojom neprolaznošću. Radonjić filigranski uporno traži tu dubinu, otkriva je i upliće u reči kojima je nametnuo asketsku disciplinu. Otuda je svaka pesma nalik komadiću holograma; ma kako mali bio on u sebi nosi sliku celine, oštru, bez zamagljenja, neodređenosti i nedorečenosti. Ova jasnoća i preciznost sred mutnog kotrljanja trivijalnosti uznemiruje ali donosi i otkrovenje zapretenih uzroka što vode biće kroz lavirinte godina i decenija trajanja. I to otkrovenje smiruje i oslobađa.

(2001)