V. Fumeti

V. Fumeti je 'tiha legenda' jugoslovenske strip kritike. Gotovo punu deceniju u raznim novinama i časopisima (Književna reč, Dnevnik, Ovdje, Vreme) izlaze njegovi prikazi tekućih izdanja, prikazi koji su stekli uvažavanje kod čitalaca i ljubitelja devete umetnosti, ali i kod kolega kritičara. Uprkos tome, V. Fumeti se retko pojavljuje u javnosti a još rede pristaje na zvanične razgovore. Ipak se odazvao pozivu da za časopis Košavu kaže nešto o sebi i svom radu.

KOŠAVA: Prvi prikaz nekog stripa ste objavili 1985, u vreme velikog buma jugoslovenskog stripa...

FUMETI: Prve prikaze na stranicama Književne reči napisao sam na nagovor jednog svog prijatelja iz vojske (Vase Pavkovića, prim, ured.) koji je u to vreme u ovom listu uređivao kritiku i esejistiku. Znao je da očajavam u svojoj provincijalnoj sudbini, pa me je podsticao, imajući u vidu moju ljubav za strip i dosta veliku kolekciju izdanja od sredine 60-tih godina naovamo. Želeći da dam bar neki smisao svom usamljeničkom životu (u to vreme sam pisao i cepao roman za romanom, žali bože truda!), prijatelj me je s nekoliko pisama ohrabrio da počnem. Priznajem - imponovao mi je list Književna reč, u to vreme za mene pojam kvalitetne književne novine. I tako je počelo. Čim bih mu poslao jedan tekst ovaj drugar je slao pisma podrške (kao da sam ne daj bože političar!) i tražio sledeći. Njegovo dosađivanje i moja somborska čamotinja su me gonili na dalje tekstove i tako to traje. U međuvremenu, na nagovor Vladimira Kopicla, počeo sam da pišem i u novosadskom Dnevniku, dva-tri teksta mesečno. Da nije bilo Vladimira, odavno bih se manuo 'ćorava posla'. Ako ikada napravim knjigu o stripu za to će, pre svega, biti 'odgovorni' dvojica pomenutih građana.

            Elem, kada sam 1985. počinjao, činilo mi se da je vrlo malo strip izdanja i da gotovo nema kritike. Sada vidim da sam bio u teškoj zabludi. Jer kritike nije bilo,
s časnim izuzetkom Zorana Đukanovića, ali je bilo puno, puno revija i drugih stripova, da pomenem Stripoteku, Eks almanah i Yu strip, te niz njihovih 'vanrednih' edicija, pa neka hrvatska izdanja, sarajevski Strip art... Čudo od stripa! Tek u protekle tri-četiri sezone raspada Jugoslavije i nestanka stripova s kioska, trudio sam se da devetoj umetnosti dajem 'veštačko disanje' i makar nekako je održim na sceni, u svesti njenih ljubitelja. Tako sam stripu vratio dug, zahvaljujući mu za dve-tri de­cenije u kojima je uz modernu književnost, film i rokenrol ulio smisao mojoj užasnoj egzistenciji.

KOŠAVA: Otežavajuća okolnost vašeg rada je izabrana forma. Da umesto novinskih prikaza pišete samo duge eseje sa puno mudrih reči i citata verovatno biste stekli podršku akademskih krugova, jer se neprestano oseća žeđ za akademskom stabilizacijom stripa, žeđ za upotrebom stripa kao dokaza nekih estetičkih teorija, čime bi strip 'opravdao' svoje postojanje i popularnost. Umesto toga vi se trudite da strip tumačite kao činjenicu koja ne treba da oseća kompleks manje vrednosti.

FUMETI: Istine radi ja sam napisao nekoliko ambicioznijih eseja o stripu (a da je bilo narudžbina i da nisam lenj, bilo bi ih više). Napisao sam u zagrebačkom Poletu esej o Princu Valijantu na početku karijere, pa esej o Kenu Parkeru u posebnom izdanju posvećenom Milacu i Berardiiju, za Ovdje sam uradio i esej o Asteriksu, a za prvi broj kratkotrajnih Novih vidika načinio sam svoj najambiciozniji rad - o Hermanovim Tornjevima Boa Morija. Skromno rečeno, moji su eseji analitički daleko bolje napisani od razglašenih radova Umberta Eka, ali ko da to vidi i shvati? No, to me ne dotiče. Ne pišem zbog akademske kritike ili karijere. Pišem isključivo da bih propagirao strip kao relevantnu umetnost XX veka. Jedino to me interesuje.

            Kratka forma novinskog prikaza je impresivna jer omogućava jezgrovito izražavanje, brzo vrednovanje, zanimljivost analize - dakle sprečava blagoglagoljivost i teoretiziranje od kojeg bi me bolela glava. Kada bih želeo da teoretiziram, ne bih imao vremena da čitam stripove, pa je čini se sve u vezi sa ovim jasno. Naravno, najbolji stripovi su umetnost mnogo kvalitetnija i od prosečne proze ili poezije, približavaju se po vrednosti vrhunskom filmu i književnosti, sa svojim prednostima i svojim manama. Uopšte - strip je prava stvar i živeće dokle ljudi budu maštoviti i radoznali...

KOŠAVA: Sem Vas niko nije kontinuirano pratio sva strip izdanja u Jugoslaviji. Pisali ste i pišete o remek-delima i o prosečnoj produkciji, uvek argumentovano. To svakako zahteva poprilično poznavanje činjenica, ali i potpunu otvorenost za novotarije?

FUMETI: Pa i meni je to ponekad provokativno i smešno, ali volim i alternativu i žanrovski strip. I klasiku i ekskluzivne medijske hitove. I istraživanja (manje, priznajem) i klasično vođene priče prevashodno namenjene deci. I komički strip i horor (manje, naravno). U stripu su vrline i mane mnogo vidljivije nego u književnosti, jednim pogledom na prvu tablu sve postaje jasno. Crtač i scenarista ili imaju šta da prikažu i znaju da opčine čitaoca stripa, ili je reč o promašaju, odnosno industrijskom boflu. Najveći deo znanja držim u glavi, a za ostalo se pripomažem stranim enciklopedijama, retkim jugoslovenskim izdanjima. Ranije sam povremeno okretao telefonski broj Zorana Đukanovića i od njega ponešto doznavao. Sada sam skoro sam, pa je nešto teže.

            Čini mi se da se mora pisati o svemu da bi kritičar izgradio svoj analitičko-vrednosni model koji će njegovom čitaocu biti jasan. Da zna šta može očekivati u tekstu, eventualno da se identifikuje sa kritičarevim glasom ili da mu se suprotstavi. Posmatrajući stotine tekstova koje sam napisao za ovu deceniju, vidim da se nisam libio 'ocenjivanja', pa ni grubih reči, ali ne kajem se. Jednom se živi. Kada bi svi govorili istinu, niko ne bi ni pomislio na laži. Na žalost i u prošloj i u ovoj Jugoslaviji, laž dominira. Stripovi su, bar meni, neka vrsta azila - da operem mozak od manipulatora i njihovih obmana. Da ne bih gledao najlažljiviju televiziju na svetu, listam stare brojeve Stripoteka i tešim se Kenjonom, Tarzanom ili Konanom. Nema tu velike umetnosti. Strip je neka vrsta alternativnog, slobodnog prostora, ma koliko svaka slika bila ograničena okvirom.

KOŠAVA: Kako ocenjujete razvoj strip izdavaštva u nas? Hoće li posle zatišja strip ponovo osvojiti mlade ili su video i slične zabave zauzeli njegovo mesto?

FUMETI: Ova trenutna kriza, vrlo duga i opaka, bliži se kraju, čini mi se. Onoga časa kada bude krenula Stripoteka ili neko drugo ozbiljnije izdanje Dečjih novina, kriza će biti nokautirana. Očekujem, ako dinar ostane stabilan, da će se to desiti do kraja ove i početka naredne godine. Video i druge medijske atrakcije ne mogu naškoditi stripu, jer je on stariji, sa odličnom tradicijom i dosta širokim krugom publike koja se, od đaka i radnika, proteže preko žena i intelektualaca sve do penzionera. Ali možda sam i suviše optimistički pristrasan, budući da je strip smisao mojih kreacija... Ko je kupio bar deset brojeva Stripoteke, u prošlosti, siguran sam u to, ponovo će je čitati, ako bude obnovljena. To je to - neka vrsta zavisnosti o kojoj povodom poezije govori Josif Brodski.

KOŠAVA: Koji su vaši omiljeni junaci i autori?

FUMETI: Kada bi izdeklamovao potpuni spisak to bi bilo duže od celog intervjua. Odvojiću domaći od stranog stripa, a komični od realističkog. Od stranih
komičnih stripova najviše volim Asteriksa, Taličnog, Iznoguda, Tin Tina, Koko Bila i Gastona te Hogara, Redova Bilija i Kalvina i Hobsa. Dva moja najdraža stripa komičnog žanra su Krcko Rejmona Mašeroa i Popaj Eriha Segara.

            Što se tiče realističkog stripa, od stranih stripova prednost bih dao Princu Valijantu, Bluberiju, Konanu, Denu, Stivu Kenjonu, Džoniju Hazardu, Rip Kirbiju, Cisko Kidu, Spiritu, Karlu Vikingu, Pauku, Srebenom letaču, Derdevilu, Tarzanu, Kenu Parkeru, Dilanu Dogu i Kortu Maltežaninu. Naravno to nije ceo spisak, zaboravio sam Astera Blistoka, Kosmičke putnike (Kristofera Kavalijerija), Tangija i Laverdira. Kao što se vidi reč je o evropskoj i američkoj klasici.

            U domaćem stripu za mene su najbolji stripovi predratnog beogradskog kruga, karikaturistički radovi Milorada Dobrića, pa potom bez konkurencije stripovi Baneta Kerca. Od kada sam video prvu tablu, voleo sam lude stripove Zorana Janjetova. Od junaka jugo stripa i danas volim Akanta (R. Bogičevića), Mirka i Slavka (Buina), Tajanstvenog viteza (P. Radičevića), Dabišu (Bože Veselinovića). Tu su i povremeni odlični istorijski stripovi Bednjaneca (naši i 'meksički'). Više sam cenio nego voleo Novi kvadrat, izdvajajući majstora Igora Kordeja. Nikako neću zaboraviti ni Željka Paheka, Ano & Nep, pa Dejana Nenadova. I strip kao i književnost uostalom, mnogo su kvalitetniji u srpskoj kulturi nego što je njen odnos prema njima. Ne treba mnogo argumenata da se utvrdi kako su stripovi Baneta Kerca ili, na drugi način, Zorana Janjetova, bolji od 95% prozne ili poetske produkcije kod nas.

KOŠAVA: Kakvi su vaši planovi?

FUMETI: Planiram da u Košavi pročitam ovaj intervju. Šalim se - planiram da i dalje uporno pratim produkciju stripova i izdanja. Ponuđena mi je i organizacija jedne izložbe, a sve to bi, ako bude zdravlja, trebalo da bude objedinjeno u knjizi sabranih tekstova koju ću posvetiti Pavkoviću i Kopiclu. Kad ta knjiga izađe, okrenuću se ornitologiji i vinogradarstvu, spremajući se da umrem. Šalim se - ali to je u svačijem dugoročnom planu. Možda to nije kraj serijala, već samo kraj epizode, ko zna?

(1994)