VAKUUM EGZISTENCIJE „Život posle boga“ Daglas Kopland, izdavač „Solaris“ 1998.

Za ovdašnje čitaoce romana „Generacija X“ Daglasa Koplanda (originalno objavljenog 1991; domaće izdanje „Solaris“ 1997.), njegova zbirka priča „Život posle Boga“ (originalno objavljena 1994.) logičan je nastavak opservacija teme koja je postala Koplandov zaštitni znak: egzistencije ljudi starih/mladih 30-tak godina, dakle rođenih u 1960-tim, u postindustrijskom društvu. I razlikovanje u žanrovima pomenutih knjiga (roman - zbirka priča) relativizovano je (postajući dodatna tačka vezivanja) obzirom da je podnaslov „Generacije X“ ’priče za kulturu u ubrzanju’ dok pripovedanje u prvom licu i „Životu...“ potencira jedinstvo i stapanje priča u celinu romanesknog kvaliteta. U svakom slučaju, osam segmenata/poglavlja „Života...“ slika portrete bivših devojaka i momaka koji su ugazili u srednje godine bez ideja i koncepata svog ’ozbiljnog’ života i tako se našli u vakuumu frustracija, razočarenja, postajući u svemu primer za rok naslov „Prestar za rok’n’rol, premlad da umre“. Pitanje koje je konstanta svih priča je ’gde/šta je moj život’ a otvaraju ga ili stresne situacije raspada porodice, braka, emotivne veze ili sitne krimi aktivnosti ili zastajanje u dugoj, tihoj depresiji. Nakon definisanja dileme slede preispitivanja i svođenja računa što na površinu izbacuje mnoštvo naizgled nasumičnih, trivijalnih sećanja, sada povezanih u celinu koja otkriva klice i izdanke neprilagođenosti, autsajderstva, neotpornosti. Rešenje problema, odnosno pronalaženje svog mesta pod suncem krajnje je individualno - mada su, opet, sva rešenja gubitnička. Poneko će ostati veran mladalačkim fascinacijama uz jasnu svest o (njihovoj i svojoj) uzaludnosti, drugi prihvatiti ponizni konformistički svetonazor a ima i onih koji se i dalje bartgaju, odbijaju šablone. U nekoliko slučajeva povratak (ili, bolje, bekstvo) u prirodu, pa makar to bio i puki prolazak kroz nju, nameće se kao rešenje ili bar filter kroz koji će se cediti odgovor. Sitnice kakve su divlje životinje kraj puta, oblaci, požar, pustinja, kiša u šumi, otvaraju vrata arhetipskom koje ’preuređuje’ egoističke koncepte. Brojni motivi, na čelu sa paranoičnim fantazijama o smrti u atomskoj apokalipsi, preneseni su iz „Generacije X“ kao mesto preseka, opsesivna tačka grupno/generacijskog profila koji određuje ostatak trajanja i rezonovanje jedinki/pripadnika.

            Kopland insistira na neposrednom, ispovednom tonu priča lomljenih u kratke celine razdvojene njegovim ilustracijama (još jedna sličnost sa romanom) uz gomilanja mnoštva detalja i digresija čime se potcrtava psihodelična atmosfera uhvaćenost u klopku, bezizlaz u kome žive oni koji su odgojeni bez religije. Autor religiju tretira ne kao zadati sistem dogmi već kao primer određenog moralno-vrednosnog sistema po kome bi se pojedinac ravnao. Potreba postojanja ovakvog kodeksa čini se nužnom da bi se uspostavio smislen odnos prema sebi i okruženju potrošačkog raja koji nudi sve osim unutrašnje ispunjenosti. Kopland, naravno, ne nameće svoj stav, ne piše pamflet, već se ograničava na ukazivanje na bolnu tačku (post)moderne kulture i civilizacije, uz diskretno ’navijanje’ za odabir mogućeg izlaza.

(1999)