Generacijsko samodefinisanje problem je svakog
naraštaja u Zapadnoj civilizaciji. Utaživanje gladi za pripadanjem grupi i
promovisanje određenog modela ponašanja i vrednovanja imperativno je, jer se
njime potvrđuje i zaokružuje sopstveno postojanje i distancira od prethodnih
grupacija. U vremenima i društvima koja protežiraju konformizam dokazivanje
različitosti od drugih i međusobnog generacijskog jedinstva poželjno je i
stimulisano nagradama. U definisanju generacijskog profila "masovne"
umetnosti (muzika, film, strip) igraju značajnu ulogu usmerivača - odnosno očitavaju povratni talas reakcije na direktive (koje podrazumevaju
i ukalkulisane oblike buntovništva kao ventila za odušak). Književnost, obzirom
na svoju manju atraktivnost, uglavnom nije bila u prvim redovima generacijske
konfrontacije ali je, pre ili
kasnije, odražavala 'stanja na bojištu', doprinoseći opštem duhu. Primeri
bitničkih pesnika (Keruak sa romanom „Na putu“ ili Hajnlajn sa kultnim SF-romanom
„Stranac
u stranoj zemlji“) najčešće su
citirani slučajevi umetnosti koja izražava stavove mladih o svom vremenu.
Romanu „Generacija X“, objavljenom 1991. godine i njegovom autoru Daglasu Koplandu (rođenom 1961.) pripala je uloga glasnogovornika generacija rođenih u
razdoblju od 1960. do 1980. godine. Kopland, akademski vajar po obrazovanju, 1988. godine počeo je da (sa crtačem Polom Lerosom) radi
strip o „Generaciji X“. Projekat je propao
posle jednog pojavljivanja u strip magazinu ali je američka izdavačka kuća „St. Martin Press“ ponudila Koplandu da napiše vodič
za generaciju X. S tom namerom Kopland se preselio iz Kanade u Palm Springs, u Kaliforniji ali je umesto priručnika napisao roman
koji bi verovatno prošao nezapaženo - da se u isto vreme nisu pojavili
film „Slaker“ Ričarda Linklatera, i talas grandž muzike iz Sijeda,
na čelu sa grupom Nirvana. Reakcija
publike na ponuđena umetnička viđenja života mladih bila je neočekivano burna:
roman se prodavao (i prodaje se) fantastičnom brzinom - godišnji tiraž premašuje 300.000
primeraka.
Identifikacija se pokazala izuzetno finansijski unosnom pa je
"X-izam" postao veoma komercijalan proizvod - što je Koplanda prisililo da se distancira od čitave histerije.
Kopland se u „Generaciji X“ opredelio za priču "sa
distance". Njegovi junaci su samovoljni otpadnici, troje inteligentnih
ljudi koji su izabrali da ne budu dobitnici i da se ne utrkuju sa svojim
ispisnicima japijima u "pravljenju" novca, uspeha i "dobrog
života". Sa periferije, iz najdubljeg ćorsokaka, oni osmatraju ludnicu oko
sebe - rat novih snaga sa onima na
položaju, hipijima koji su prodali svoje ideale (odnosno, malo ih bolje i
isplativije "reorganizovali i prilagodili"), potrošački raj i haos
koji se nazire na njegovim horizontima, nasleđene navike i reflekse svojih
roditelja. Zaposleni na poslovima koji nemaju perspektivu, Endi, Dag i Kler
pokušavaju da organizuju svoj život na minimalističkim osnovama (koje su
mešavina hipi - nasleđa i pripadajućih
istočnjačkih filozofija uz malo egzistencijalizma i postmoderne ravnodušnosti).
Razočarenje civilizacijom koju su nasledili od "bejbi - bum" generacije (prve posle velikog rata kojoj su sva vrata bila
otvorena), odnosno onim što je tada stvoreno - sistem „kupi-kupi-baci- ponovo kupi" - i što u sadašnjoj recesiji dobija oblik histeričnog samozavaravanja, ne
može se, međutim, ublažiti i umanjiti čak ni ismevanjem i cinizmom, kao ni
apriornom pozitivnom energijom koja bi trebalo da bude štit pred ostatkom
okruženja. Svaki od (anti)junaka ima svoju priču o neprilagođenosti odnosno
konfrontaciji sa porodicom, roditeljima koji su se zaustavili u vremenu i
odgovarajućem mentalnom sklopu i braćom/sestrama generacijski "normalnim i
podobnim" proizvođačima i konzumentima. Endi, Dag i Kler svoj posao
definišu u skladu sa maksimom "moraš izabrati između bola i slabo plaćenog
posla". U slobodno vreme otpadnici pokušavaju da osmisle koncept koji ne
podrazumeva nikakav cilj, pa se zabavljaju mešanjem obrazaca i ikona prošlosti
i pričaju "priče pred spavanje" u kojima iživljavaju svoje ranije
grehove i slobodno razgrađuju poznate priče (sasvim postmodernistički,
frojdovski i apsurdistički).
Cinizam besprizornih koji
sede na vrhu đubreta nanetog u drugoj polovini XX veka i prebiru po artefaktima
prošlosti gledajući u nadolazeći milenijum, izuzetno je zavodljiv jer nudi
iluziju samodovoljnosti i nedodirljivosti. U ovom stavu kompilirane su brojne
filozofske ideje Zapada s kraja epohe: "endizam" Fukujame,
postavke R. Rortija, nomadizam, Bodrijarovi simulakrumi (najočitiji u zabavama
na temu nuklearne apokalipse koje su se neke ranije generacije užasavale, a sad
su povod za sprdanje). Sve ovo začinjeno je osećanjem prevarenosti i
izigranosti jer su, namesto zemlje blagostanja i otvorenih perspektiva, mladi
dobili svet koji ne pruža lagodnu šansu nikome. Nedorasli da ovu činjenicu
prihvate, Koplandovi likovi odlaze u apatičnu "slobodu" (na kojoj im
japiji zavide, ali je to zavist na nivou intelektualne spekulacije za koju se
zna da nije ostvariva tj. da se neće posegnuti za njom). No, ta sloboda ne donosi sreću ili oslobođenje niti otvara fascinantne duhovne
prostore; odricanjem od borbe, porodica, čak i emocija niko nije prevazišao svoje
komplekse i frustracije. Pred otpadnicima zjapi ogromno nestruktuirano vreme
koje treba ispuniti i proživeti, bez iluzija i nade u spasenje.
Koplandov
roman kombinacija je teksta i strip-crteža, parola i odrednica mogućeg
leksikona koji tumači fenomen generacije X. U konačnom sagledavanju, ovo
delo otkriva poražavajuću sliku visoko-tehnologizovane, super-tržišne i
kapitalno-svrsishodne civilizacije koja, po definiciji, ne obraća pažnju na
nepodobne elemente (barem dok su po nju bezopasni). U ovom trenutku recepcija
romana „Generacija
X“ zamagljena je medijskom bukom, sociološkim prepoznavanjima
i teorijama, te će se njegove vrednosti bolje sagledavati nakon što prođe još nekoliko
godina. Nesporno je, ipak, da je u reč o zanimljivoj i intrigantnoj knjizi.
(1998)
0 komentara:
Постави коментар