Generacijsko samodefinisanje problem je svakog naraštaja u Zapadnoj civilizaciji. Utaživanje gladi za pripadanjem grupi i promovisanje određenog modela ponašanja i vrednovanja imperativno je, jer se njime potvrđuje i zaokružuje sopstveno postojanje i distancira od prethodnih grupacija. U vremenima i društvima koja protežiraju konformizam dokazivanje različitosti od drugih i međusobnog generacijskog jedinstva poželjno je i stimulisano nagradama. U definisanju generacijskog profila "masovne" umetnosti (muzika, film, strip) igraju značajnu ulogu usmerivača - odnosno očitavaju povratni talas reakcije na direktive (koje podrazumevaju i ukalkulisane oblike buntovništva kao ventila za odušak). Književnost, obzirom na svoju manju atraktivnost, uglavnom nije bila u prvim redovima generacijske konfrontacije ali je, pre ili kasnije, odražavala 'stanja na bojištu', doprinoseći opštem duhu. Primeri bitničkih pesnika (Keruak sa romanom „Na putu“ ili Hajnlajn sa kultnim SF-romanom „Stranac u stranoj zemlji“) najčešće su citirani slučajevi umetnosti koja izražava stavove mladih o svom vremenu. Romanu „Generacija X“, objavljenom 1991. godine i njegovom autoru Daglasu Koplandu (rođenom 1961.) pripala je uloga glasnogovornika generacija rođenih u razdoblju od 1960. do 1980. godine. Kopland, akademski vajar po obrazovanju, 1988. godine počeo je da (sa crtačem Polom Lerosom) radi strip o „Generaciji X“. Projekat je propao posle jednog pojavljivanja u strip magazinu ali je američka izdavačka kuća „St. Martin Press“ ponudila Koplandu da napiše vodič za generaciju X. S tom namerom Kopland se preselio iz Kanade u Palm Springs, u Kaliforniji ali je umesto priručnika napisao roman koji bi verovatno prošao nezapaženo - da se u isto vreme nisu pojavili film „Slaker“ Ričarda  Linklatera, i talas grandž muzike iz Sijeda, na čelu sa grupom Nirvana. Reakcija publike na ponuđena umetnička viđenja života mladih bila je neočekivano burna: roman se prodavao (i prodaje se) fantastičnom brzinom - godišnji tiraž premašuje 300.000 primeraka. Identifikacija se pokazala izuzetno finansijski unosnom pa je "X-izam" postao veoma komercijalan proizvod - što je Koplanda prisililo da se distancira od čitave histerije.
            Kopland se u „Generaciji X“ opredelio za priču "sa distance". Njegovi junaci su samovoljni otpadnici, troje inteligentnih ljudi koji su izabrali da ne budu dobitnici i da se ne utrkuju sa svojim ispisnicima japijima u "pravljenju" novca, uspeha i "dobrog života". Sa periferije, iz najdubljeg ćorsokaka, oni osmatraju ludnicu oko sebe - rat novih snaga sa onima na položaju, hipijima koji su prodali svoje ideale (odnosno, malo ih bolje i isplativije "reorganizovali i prilagodili"), potrošački raj i haos koji se nazire na njegovim horizontima, nasleđene navike i reflekse svojih roditelja. Zaposleni na poslovima koji nemaju perspektivu, Endi, Dag i Kler pokušavaju da organizuju svoj život na minimalističkim osnovama (koje su mešavina hipi - nasleđa i pripadajućih istočnjačkih filozofija uz malo egzistencijalizma i postmoderne ravnodušnosti). Razočarenje civilizacijom koju su nasledili od "bejbi - bum" generacije (prve posle velikog rata kojoj su sva vrata bila otvorena), odnosno onim što je tada stvoreno - sistem „kupi-kupi-baci- ponovo kupi" - i što u sadašnjoj recesiji dobija oblik histeričnog samozavaravanja, ne može se, međutim, ublažiti i umanjiti čak ni ismevanjem i cinizmom, kao ni apriornom pozitivnom ener­gijom koja bi trebalo da bude štit pred ostatkom okruženja. Svaki od (anti)junaka ima svoju priču o neprilagođenosti odnosno konfrontaciji sa porodicom, roditeljima koji su se zaustavili u vremenu i odgovarajućem mentalnom sklopu i braćom/sestrama generacijski "normalnim i podobnim" proizvođačima i konzumentima. Endi, Dag i Kler svoj posao definišu u skladu sa maksimom "moraš izabrati između bola i slabo plaćenog posla". U slobodno vreme otpadnici pokušavaju da osmisle koncept koji ne podrazumeva nikakav cilj, pa se zabavljaju mešanjem obrazaca i ikona prošlosti i pričaju "priče pred spavanje" u kojima iživljavaju svoje ranije grehove i slobodno razgrađuju poznate priče (sasvim postmodernistički, frojdovski i apsurdistički).            
            Cinizam besprizornih koji sede na vrhu đubreta nanetog u drugoj polovini XX veka i prebiru po artefaktima prošlosti gledajući u nadolazeći milenijum, izuzetno je zavodljiv jer nudi iluziju samodovoljnosti i nedodirljivosti. U ovom stavu kompilirane su brojne filozofske ideje Zapada s kraja epohe: "endizam" Fukujame, postavke R. Rortija, nomadizam, Bodrijarovi simulakrumi (najočitiji u zabavama na temu nuklearne apokalipse koje su se neke ranije generacije užasavale, a sad su povod za sprdanje). Sve ovo začinjeno je osećanjem prevarenosti i izigranosti jer su, namesto zemlje blagostanja i otvorenih perspektiva, mladi dobili svet koji ne pruža lagodnu šansu nikome. Nedorasli da ovu činjenicu prihvate, Koplandovi likovi odlaze u apatičnu "slobodu" (na kojoj im japiji zavide, ali je to zavist na nivou intelektualne spekulacije za koju se zna da nije ostvariva tj. da se neće posegnuti za njom). No, ta sloboda ne donosi sreću ili oslobođenje niti otvara fascinantne duhovne prostore; odricanjem od borbe, porodica, čak i emocija niko nije prevazišao svoje komplekse i frustracije. Pred otpadnicima zjapi ogromno nestruktuirano vreme koje treba ispuniti i proživeti, bez iluzija i nade u spasenje.  
            Koplandov roman kombinacija je teksta i strip-crteža, parola i odrednica mogućeg leksikona koji tumači fenomen generacije X. U konačnom sagledavanju, ovo delo otkriva poražavajuću sliku visoko-tehnologizovane, super-tržišne i kapitalno-svrsishodne civilizacije koja, po definiciji, ne obraća pažnju na nepodobne elemente (barem dok su po nju bezopasni). U ovom trenutku recepcija romana „Generacija X“ zamagljena je medijskom bukom, sociološkim prepoznavanjima i teorijama, te će se njegove vrednosti bolje sagledavati nakon što prođe još nekoliko godina. Nesporno je, ipak, da je u reč o zanimljivoj i intrigantnoj knjizi.
(1998)

0 komentara:

Постави коментар

top