Retrospektivne izložbe neminovnost su u radu svakog likovnog umetnika.
No, dešava se da se ovom specifičnom svođenju računa pristupa olako,
nekritički, čak i samoljubivo i samohvalisavo jer je potrebna nemala hrabrost
za suočavanje sa sopstvenim delom, za njegovo ponovno razmeravanje i vrednovanje.
Od svakog umetnika očekuje se, uprkos vezanosti za sopstveno delo, i visok
stepen samosvesnosti koja ga sprečava da zapadne u samoreklamerstvo. Kada se
uspostavi ta fina ravnoteža između želje da se predstave osnovne linije jednog
duhovno-umetničkog rada, s jedne, i samo-kritičnost, s druge strane, rezultat
premaša značaj samo jednog izlaganja i postaje reper za dalje proučavanje tog
dela.
Mira Mareš je, u skladu
sa svojim tihim radom, sklonjenim od prevelike buke medija i likovnih moda i
pomodnosti, sopstvenu retropsektivnu izložbu, pod nazivom „Jedan život -
fragmenti“, priredila temeljno i vrlo strogo, zadovoljivši zahteve
dokumentarnosti i hronologije i otvorivši dveri jednog raritetnog sveta koji se
dešavao na nekoliko uporednih horizonata, prepletenih i komplementarnih, u
rasponu od slika, preko vinjeta, do crteža, od tapiserija do performansa u čast
pomračenja Sunca i dolaska novog milenijuma. U sve te medije autorka je ulivala
snagu svog talenta i posvećenosti toliko duboke da je uspela da se izdigne
iznad svih životnih nedaća i jedne katstrofe – požara u kome joj je, 1996.
godine, izgoreo atelje i, kako sama kaže, „veliki deo (mog) postojanja“.
Centralni deo postavke
čine crteži i oni su svakako težište stvaralaštva Mire Mareš. Do njih vodi put
preko ulja na platnu, prigušenih boja, sa snažnim emotivnim nabojem koji
(posebno u slikama drveća-šuma) uspeva da potčini figurativnost. Dva panoa,
jedan sa vinjetama nagrađenim 1964.g. „Zlatnim perom Beograda“, i drugi na kome
su likovi fantastičnih životinja i bića (što je možda i nesvesni omaž
Borhesovom „Priručniku fantastične zoologije“), uvod su u velike crteže koji su
differentia specifica dela Mire
Mareš. Na njima belinu hartije zaposedaju mreže tananih linija čudnovatog sveta
koji, svojom zbunjujućom bliskošću, vezuje pažnju gledaoca jer pred njim, u
vrtoglavom plesu, titraju oblici koji su spore i semenke biljaka, krhki izdanci
mahovine, grane korala, tučci i prašnici; ali u tom kolopletu su i ćelije, njihova
jedra, treplje, pseudonožice, baš kao i alveole, krvni kapilari, grudvice masti
sopstvene, nikad viđene utrobe. Otuda taj snažni deja vu, u tom otkrivanju onogo šta jeste i što jesmo iznutra. Zar
kugle na dugim peteljkama, kroz koje izbija svetlo, nisu neuroni u kojima je
bljesnula misao? Ili su to prvi treptaji života u primarnoj masi zgusnutog
praha zvezda, od koga smo i sada sazdani? Dešava li se na crtežima velika tajna
pretakanja makro u mikro kosmos i naše, iznenadno, zaumno prepoznavanje tog trena?
Na nekim crtežima
amorfna masa jednostavno pulsira, kreće se po svojim zakonitostima, drhti,
preliva se, tvori nestalne senke, kapi-zametke trajnosti koja zrači blagim
bojama. U daljoj fazi grade se oblici postojaniji i određeniji ali i dalje
porozni, s vidljivom zrnasto-prašnom privremenošću koja ih je stvorila i u koju
se lako mogu vratiti. Samo ponekad, retko, crtež će ispratiti konačno
definisanje u kom iz klupka ističe čista linija i, kao vrhunac igre bezvremenih
sila, određuje telašce bebe ili glavu konja. Hoće li oni ostati savršeni ili se
vraćaju u prvobitnu rasutost, pitanje je bez odgovora jer odgovor i nije važan. Ono što jeste i na čemu Mira
Mareš, čini se, insistira je lepota procesa stvaranja, kratkotrajna, krhka,
neponovljiva. Zbog te lepote ovi crteži postoje.
(2000)
0 komentara:
Постави коментар