Retrospektivne izložbe neminovnost su u radu svakog likovnog umetnika. No, dešava se da se ovom specifičnom svođenju računa pristupa olako, nekritički, čak i samoljubivo i samohvalisavo jer je potrebna nemala hrabrost za suočavanje sa sopstvenim delom, za njegovo ponovno razmeravanje i vrednovanje. Od svakog umetnika očekuje se, uprkos vezanosti za sopstveno delo, i visok stepen samosvesnosti koja ga sprečava da zapadne u samoreklamerstvo. Kada se uspostavi ta fina ravnoteža između želje da se predstave osnovne linije jednog duhovno-umetničkog rada, s jedne, i samo-kritičnost, s druge strane, rezultat premaša značaj samo jednog izlaganja i postaje reper za dalje proučavanje tog dela.
            Mira Mareš je, u skladu sa svojim tihim radom, sklonjenim od prevelike buke medija i likovnih moda i pomodnosti, sopstvenu retropsektivnu izložbu, pod nazivom „Jedan život - fragmenti“, priredila temeljno i vrlo strogo, zadovoljivši zahteve dokumentarnosti i hronologije i otvorivši dveri jednog raritetnog sveta koji se dešavao na nekoliko uporednih horizonata, prepletenih i komplementarnih, u rasponu od slika, preko vinjeta, do crteža, od tapiserija do performansa u čast pomračenja Sunca i dolaska novog milenijuma. U sve te medije autorka je ulivala snagu svog talenta i posvećenosti toliko duboke da je uspela da se izdigne iznad svih životnih nedaća i jedne katstrofe – požara u kome joj je, 1996. godine, izgoreo atelje i, kako sama kaže, „veliki deo (mog) postojanja“.
            Centralni deo postavke čine crteži i oni su svakako težište stvaralaštva Mire Mareš. Do njih vodi put preko ulja na platnu, prigušenih boja, sa snažnim emotivnim nabojem koji (posebno u slikama drveća-šuma) uspeva da potčini figurativnost. Dva panoa, jedan sa vinjetama nagrađenim 1964.g. „Zlatnim perom Beograda“, i drugi na kome su likovi fantastičnih životinja i bića (što je možda i nesvesni omaž Borhesovom „Priručniku fantastične zoologije“), uvod su u velike crteže koji su differentia specifica dela Mire Mareš. Na njima belinu hartije zaposedaju mreže tananih linija čudnovatog sveta koji, svojom zbunjujućom bliskošću, vezuje pažnju gledaoca jer pred njim, u vrtoglavom plesu, titraju oblici koji su spore i semenke biljaka, krhki izdanci mahovine, grane korala, tučci i prašnici; ali u tom kolopletu su i ćelije, njihova jedra, treplje, pseudonožice, baš kao i alveole, krvni kapilari, grudvice masti sopstvene, nikad viđene utrobe. Otuda taj snažni deja vu, u tom otkrivanju onogo šta jeste i što jesmo iznutra. Zar kugle na dugim peteljkama, kroz koje izbija svetlo, nisu neuroni u kojima je bljesnula misao? Ili su to prvi treptaji života u primarnoj masi zgusnutog praha zvezda, od koga smo i sada sazdani? Dešava li se na crtežima velika tajna pretakanja makro u mikro kosmos i naše, iznenadno, zaumno prepoznavanje tog trena?
            Na nekim crtežima amorfna masa jednostavno pulsira, kreće se po svojim zakonitostima, drhti, preliva se, tvori nestalne senke, kapi-zametke trajnosti koja zrači blagim bojama. U daljoj fazi grade se oblici postojaniji i određeniji ali i dalje porozni, s vidljivom zrnasto-prašnom privremenošću koja ih je stvorila i u koju se lako mogu vratiti. Samo ponekad, retko, crtež će ispratiti konačno definisanje u kom iz klupka ističe čista linija i, kao vrhunac igre bezvremenih sila, određuje telašce bebe ili glavu konja. Hoće li oni ostati savršeni ili se vraćaju u prvobitnu rasutost, pitanje je bez odgovora jer odgovor i  nije važan. Ono što jeste i na čemu Mira Mareš, čini se, insistira je lepota procesa stvaranja, kratkotrajna, krhka, neponovljiva. Zbog te lepote ovi crteži postoje.
(2000)

0 komentara:

Постави коментар

top