„Mačije oči“ druga je prozna knjiga Vase Pavkovića, zapaženog pesnika, književnog kritičara i teoretičara mlađe generacije. Podnaslov knjige „Fikcije“ svojevrsni je ključ za razumevanje njenog sadržaja i, istovremeno, jasno naznačenje veze sa prethodnom knjigom „Monstrum i druge fikcije“ iz 1991.g. Sličnosti dveju knjiga formalne su: obe su zbirke priča,  i sadržinsko-značenjske: kroz obe se protežu slične pripovedačke ambicije i strategije (te se može govoriti i o njihovom razvoju i evoluciji).
            Ako bismo pokušali da definišemo zajednički imenitelj svih priča u „Mačijim očima“ onda ga, bez dvoumljenja, možemo označiti kao višestruko i višesmisleno eksperimentisanje sa tkivom proze. Pavković je priče sabrao u pet celina (plus Apendix), manje-više povezanih sličnom tematikom ali je u svakom od delova, čini se, najočitija stalnost razbijanja priče odnosno tradicionalnog značenja tog pojam, i dalje preovlađujućeg u svesti čitalaca. Ta predstava (predrasuda) koja pod pričom podrazumeva stvarnosnu, realistički uverljivu celinu, podvrgava se nekolikim stepenima pritiska što za posledicu ima iskrivljenje i pucanje njenog okoštalog okvira. Zato priče, klasične u formi i sadržini, koje nalazimo u knjizi imaju, u ukupnom zbiranju utisaka, ulogu temelja na kojima se gradi ekstravagantni dvorac postmodernizma.
            Postupak razgradnje priče pisac započinje najblažim sredstvima: subverzivnim unošenjem humorno-ciničnih elemenata, ikonografije rok’n’rola, filma i stripa, što rezultira ubrzanim odvajanjem od ’stvarnosti’ i kretanjem u sfere intelektualne distance sa efektom neodoljive lakoće lebdenja, prozračnosti teksta.
            Za ovim postupkom sledi (iako je formalno na početku knjige) taktika ’citatnosti’, smeštanje delova tekstova drugih autora u nove kontekste koji će citirano potvrditi ali mu i dati drugačija značenja što utvrđuju kulturološku i vremensku uslovljenost iskaza, s jedne strane, i krajnji sloj univerzalnosti, s druge. Taj nivo Pavković sažeto definiše rečenicom: „Svaki citat priziva novi, tekstovi su bezdani.“
            Novo povećanje pritiska uvodi nas u književnu metastvarnost, paraleni svet literature sa pripadajućom istorijom i sadašnjošću iz nje proisteklom, sa svim posledicama koje takvo ustrojstvo nosi (odnos prema prethodnicima čija se dela i iskustva nasleđuju, dijalog sa savremenicima). Odražava se ovo i u spisku knjiga sa kojima „Mačije oči“ korespondiraju i koga autor stavlja na kraj (svoje) knjige, a nastavlja insistiranjem na tekstualnoj samosvesti koja standardnoj pogodbenosti čitanja (po kojoj čitalac svesno pristaje da će piščevu fikciju smatrati ’stvarnošću’) dodaje novi sloj fikcije i gradi simulaciju simulacije. Tako u „Ljubavnoj obmani“ čitalac prisustvuje pravljenju priče, pretvaranju u fikciju stvarnosti priče – koja je, naravno, fikcija. Sličan metod ponavlja se u nekoliko priča u kojima se kombinuju mogući tokovi pripovedanja. U ovakvim dvostruko-višestrukim igrarijama fikcija se (prividno) raščlanjuje na slojeve nejednako (ne)verovatnog ostvarenja, vraćajući pažnju na autorovu moć stvaranja, svojevoljnog krojenja i prekrajanja metastvarnosti, na prisvajanje božanskih moći prema svom delu ali i publici, konzumentima.
            Ovakve igrarije kulminiraju u pričama rađenim po principu asocijacija, književne pantonime, u kojima se tekst postupno redukuje, njegova masa smanjuje a čitaocu prepušta da značenja iznalazi na osnovu škrtih naznaka. Sama se priča redukuje do neprepoznatljivosti, do grnanica svog medija u kome je autor tek neko ko nabraja reči (ne obavezno smislene) a čitalac, prema sopstvenom afinitetu, kreira novu fikciju.
            Zaključujemo da su „Mačije oči“ delo u kome su spojene krajnosti (i suprotnosti) pripovedanja i adekvatnih tehnika čitanja i razumevanja, što ga svrstava u red najinteresantnijih poduhvata ove vrste u domaćoj proznoj produkciji poslednjih godina.
(1995)

0 komentara:

Постави коментар

top