Istorija, bliža i dalja, večita je tema 9. umetnosti (kao i ostalih osam); u nekim periodima je u ’trendu’, sa mnoštvom serijala, u drugim van žiže interesovanja najšire publike, ali je uvek prisutna, čitana i poštovana (osim vesterna, kao podžanra često opradano izjednačavanog sa šundom). Obaveza autentičnosti, što će reći, poštovanja običaja oblačenja, stanovanja i sličnih svakodnevnih sitnica i krupnica, s jedne, i širih društveno-političkih kretanja određene epohe, s druge strane, zahteva od autora istorijskih stripova dodatnu studioznost i istrajnost, što je rezultiralo nekim od najsjajnijih stranica priča u slikama, od legendarnog Fosterovog „Princa Valijanta“ (u njemu, istina, ima poprilično i fantazijskih elemanata), do „Korta Maltezea“ (u kome, opet, dobar deo otpada na Pratove metafizičke igrarije) i Hermanovih „Tornjeva Boa Morija“. Francov serijal „Lester Kokni“ već dve decenije prati životnu (krivudavu) liniju riđokosog, pegavog, brkatog momka dugih zulufa koji je svet ugledao polovinom 20-tih godina XIX veka u Irskoj, kao vanbračno dete engleskog mornara i mlade Irkinje koja će umreti na porođaju. Bežeći od gladi Kokni (to mu je nadimak u spomen na oca koga nije upoznao) napušta domovinu, mobilišu da u britanske trupe sa kojima stiže u Indiju i Avganistan, tamo dezertira i u Kabulu spasava mladu Emu Peblton, vraća je roditeljima u Peševar, a potom od Radže od Čandinga otima mađarsku groficu Ilonu fon Horvat Palfi i vodi je kući u Pečuj, preko Bliskog Istoka, Afrike, kroz Evropu, zapletenu u svoje revolucije oko 1848.g. Epizoda „Nasledstvo“ (crtana od 1988. do 1991.g.), objavljena u novoj „Stripoteci“, vraća, godine 1860, Lestera u Irsku, da tamo sazna kako mu je otac ostavio poruku kojom ga daruje blagom potopljenim u more kod Ksabije, Španija. Mornar sa dragom mu Taranom, Indijkom iz Pandžaba, i groficom Ilonom (koje su se roditelji odrekli i koja gaji pomešana osećanja prema svom oslobodiocu), nalazi kovčeg pun novca ali i mnoštvo nevolja, od ’običnih’ lopova do moćne bande kradljivaca dece. Usred obračuna sa njima Lester sreće oca, priključuje ga družini i oni odlaze, preko Gibraltara, u Indiju, da bi se tamo razišli i uputili u buduće avanture.
Franc (1948), domaćoj publici znan je po „Lesteru Kokniju“ i drugom istorijskom serijalu „Jugurta“ (preuzetom od Hermana i smeštenom u dubine crne Afrike u doba Starog Rima), razvija priču tako da u njenoj prvoj polovini nikome (osim Lesteru) ništa nije jasno, da bi se potom stvar još malo zakomplikovala i u obračunu (s pucanjem) rezrešila; tome se dodaje još nekoliko tabli potrebnih da se junaci upute na novu lokaciju i ’spreme’ za sledeću epizodu. Prepoznatljivi, realistički crtež bez problema prati priču; nema nikakvih egzibicija, eksperimenata ili posebnih efekata u kadriranju. Možemo zapaziti da su table u ranijim epizodama bile dinamičnije, sa češćim smenama malih i velikih slika, dok je sada sve primirenije (čak bi se moglo reći da Franc preteruje sa malim, pretrpanim kvadratima – kao da je imao problema da se uklopi u zadatu dužinu albuma). Ovo ne znači da su pejzaži i likovi slabo nacrtani već je reč o nedostatku totala, opštih planova potrebnih čitaocima da bi se upoznali sa nekim egzotičnim mestom. Uprkos ovim primedbama (koje se mogu tretirati i kao žal za zagubljenom lepršavošću koje je bilo i u „Jugurti“), „Lester Kokni“ je serijal koga svakako treba pratiti jer je kvalitetom daleko iznad proseka strip produkcije.
Ovako povoljnu ocenu ne dobija Stern i De La Fuenteov „Čun Tar“ jer na svojih 10 tabli ne uspeva da se opredeli da li je ozbiljan ili humoristički fantazi strip, pa priča nema nikakvo ubedljivo finale. U nezvaničnom takmičenju dnevnih kaiševa „Redova Bilija“ i „Hogara Strašnog“, koji zaključuju i ovu „Stripoteku“, ponovo pobeđuje viking koji, ovog puta, sedi na pragu kuće i na pitanje prolaznika „kako je“ odgovara da „ne sme da se žali“ jer iza njega stoji draga mu ali - namrštena žena.
0 komentara:
Постави коментар