Bliže se Božićni praznici u Zapadnom svetu. Bez obzira na SEKu (Svetsku Ekonomsku Krizu) koja drma svet (neke više, neke manje), predstojeći blagdani prilika su da se porodice okupe oko bogate trpeza a potom i da se međusobno razmene pokloni. Rituali božićnog šopinga, koji podrazumevaju raznorazne šareniše i neodoljivo velike popuste, već su počeli da se pompezno najavljuju i mame kupce. A, kako je to uobičajeno, ukoliko idete u šoping sa dečurlijom to je celodnevni posao koji podrazumeva obrok u nekom od restorana u tržnom centru pa odmor i zabavu u nekoj od bioskopskih sala – naravno pod uslovom da je na repertoaru neki prigodan film. A kud ćete prigodniji i poželjniji naslov od filma „Mapeti“? Em deca vole filmove sa velikim, šarenim i šašavim lutkama, em se i roditelji sećaju tih istih lutaka iz svog detinjstva... Što bi se reklo, jednim udarcem namamiće se bar dve generacije gledalaca, milina jedna za bosove filmskih studija. Na tako nešto računalo se i sa skorašnjih ’celovečernjim’ hitom „Štrumfovi“ a, eto, nastavlja se „Mapetima“. Naravno, mada će predstavnici velikih filmskih kuća tvrditi da nisu u dogovoru i da svako filmove pravi po svom ritmu, kada se gledaocima potencijalni hit filmovi A produkcije uredno serviraju bez gužva, ’komad po komad’, teško je poverovati da među njima nema nikakvih dogovora. Dodatne sumnje pobuđuje i slučajnost da oba filma ’troše’ staru slavu poznatih franšiza, što znači da ’igraju na sigurno’, ne želeći da rizikuju sa novim junacima; ako se, dakle, već igra tako ’ziheraški’ onda se ništa ne prepušta slučaju – ni vreme puštanja filma u distribuciju ni (ne)postojanje jake konkurencije. Visina zarade „Mapeta“ u prvoj nedelji prikazivanja, nedvosmisleno govori da je ’tajming’ bio odličan (a i ostale okolnosti su mu išle na ruku).
Kako bilo da bilo, „Mapeti“ su posle više od decenije ponovo na velikim ekranima, nastavljajući tako veliku avanturu početu još davne 1976. godine kada je serija „Mapet sou“, posle dve pilot epizode i mnogo nesporazuma sa moćnim ljudima u američkoj televiziji, ušla u redovan TV program kao britanski proizvod. Kostur priče za svaku epizodu je manje-više isti: u pozorištu je vreme da se podigne zabava i počne još jedna vodviljsko-kabaretska predstava; publika je stigla i već je pomalo nestrpljiva ali iza scene je potpuni haos - glumci su izgubljeni i izbezumljeni, statisti se besciljno muvaju okolo i svima smetaju, glavna zvezda večeri ima svoje probleme a voditelj pokušava da improvizacijom spasi predstavu jer ’šou mora da ide’. Konačno, zavesa se diže, publika aplaudira, glumci igraju i pevaju, natpis se diže a u njemu čuči trubač koji treba da glasno dune u instrument i zaključi uvodnu scenu; on stvarno dune u trubu i - bum! - desi se nešto neočekivano. Nadalje se nižu urnebesne scene na podijumu i iza njega, numere sa pevanjem i plesom, britkim dijalozima i svakakvim vratolomijama. Sve u svemu, nadahnutim scenaristima i glumcima za dovoljno slobode puno poigravanja. A kad se ovome doda da su junaci predstava - lutke, raznih boja i oblika (životinjskih i ljudskih), čupave, buljave, zubate, velike i male - eto i dodatnih razloga za smeh. Tokom 5 sezona i 120 epizoda Mapeti su postali televizijski ali i kulturni fenomen, proboj u nove prostore seriozne TV zabave.
Iza čitave Mapet priče stoji rad Džima Hensona (1936-1990), izuzetnog umetnika i lutkara, koji je svojim stavovima i njihovom realizacijom promenio način na koji se stvarao zabavni TV program za decu, onu malu i onu malo veću. Mada se još na početku karijere izdvajao svojim nesvakidašnjim idejama, Henson je svoj talenat razvio kada je počeo da radi na dečijoj seriju „Ulica Sezam“; tu su se njegovi planovi poklopili sa idejama tvoraca serije koja je svojoj ciljnoj grupi - deci pristupala bez uštogljenosti i napadne didaktike, potencirajući spontanost, igru, tretiranje dece kao malih ljudi, bez preteranog patroniziranja. Hensonove lutke sjajno su se uklopile u ovu priču i serija je, uprkos sumnjama, postala i popularna i cenjena. Ipak, Henson je, posle par sezona poželeo da se odmakne od „Ulice Sezam“ jer se plašio da će njegov rad biti poistovećen sa dečijim emisijama a njegove ambicije su bile da radi programe koji će biti interesantni kako deci i mladima tako i odraslima. Koncept iz koga je nastao „Mapet šou“ činio se kao idealan ali je trebalo u to ubediti urednike, što nije išlo glatko. Ipak, kada je serija krenula više nije bilo nikakve dileme po pitanju njene valjanosti. Mapeti su se konstantno razvijali i usavršavali, svaka epizoda je donosila nešto novo, broj stalnih junaka se povećavao a njihovi se odnosi usložnjavali: zeleni zabac Kermit, konferansije i ne baš uspešni ’glas razuma’ pokušava da održi kakav-takav red a posebno da ne iznervira zvezdu programa, mis Pigi, kapricioznu i sujetnu damu koja ume jako da udara svakoga ko joj se zameri i koja je otvoreno (često vrlo agresivno) zaljubljena u Kermita; tu su još i medved Fazi, neuspešni zabavljač i pričalac viceva, Gonzo takođe ne preterano spretan primerak ptičijeg roda, Švedski kuvar koji mumla recepte, pas klavirista, bubnjar Zver i raščupani rok bend, ludi naučnik i njegov asistent, koka koja voli Gonza, mrgudni, gologlavi orao Sem, prgavi i cinični pacov Rizo... ne treba zaboraviti ni jata kokošaka, razne ribe i ribice, dabrove, rakune, čudovišta i monstrume. Od čovekolikih junaka na prvom mestu je dvojac penzionera na balkonu, Statler i Valdorf, bez čijih ciničnih komentara na početku i kraju epizode odnosno između skečeva, Mapeti ne bi bili to što jesu. U svakoj epizodi prikazivan je i nastavak nekih od serijala - „Veterinarska bolnica“ (parodija ’doktorskih’ TV serija), „Svinje u svemiru“ (parodija naučnofantastičnih serija), segmenti sa receptima Švedskog kuvara, plesne tačke tokom kojih akteri pričaju, „Vesti“ sa parodijama besmislenih senzacija... Konačno, u većini epizoda, u predstavi je gostovao živi gost, iz različitih branši, od glumaca i muzičara do političara. Rečju, „Mapet šou“ je bio vrcavi urnebes upakovan u pola sata koji proteknu ’dok trepneš’.
Uspeh „Mapet šou“ programa kod mladih i starih pretvorio se u ’Mapet maniju’ koja je značila snimanje specijalnih emisija i celovečernjih filmova, objavljivanje ploča sa muzikom iz serije, prateće artikle (šolje, majice, školski pribor...), pa čak i prigodnu seriju „Mapet bebe“. Kao i „Ulica Sezam“ i „Mapet šou“ je postao reper za kasnije TV serije odnosno za sledeće generacije lutkara. Šou je obeležio karijere umetnika koji su u njemu učestvovali a svi potonji Hensonovi radovi bili su pod senkom Mapeta. Ipak, vreme je učinilo svoje i Mapeti su počeli da padaju u zaborav. Stasale su generacije koje ne znaju ništa o ovim neobičnim lutkama sa dušom. Novi film je prilika da se stariji gledaoci prisete svojih ljubimaca a najmlađi da ih upoznaju. Film je i prilika da se sami Mapeti na velikim platnu vrate iz penzije i pokušaju da spasu svoje pozorište. Sudeći po posećenosti bioskopa i pozitivnim kritikama, Mapeti su preskočili vremensku provaliju i podmladili se, na radost svih koji ih znaju ili će ih tek upoznati. Dakle, dok čekamo da film stigne u ove krajeve, ostaje nam da se podsetimo starog slogana „Svi smo napeti – stižu Mapeti!“
0 komentara:
Постави коментар