DOLE OSKAR - ŽIVEO FILM!

Početak svake nove godine za svet Zapadne filmske industrije vreme je svođenja računa o profitu zarađenom tokom prošle godine i zagrevanja za krunski događaj koji će ozvaničiti kraj jedne i početak nove sezone. Taj događaj je, naravno, dodela nagrade Oskar. U decenijama uvežbanoj igri (ovogodišnja dodela biće 84. po redu) koja ne dopušta nikakve improvizacije, atmosfera se podgreva brojnim natpisima/prilozima u medijima posle kojih slede spekulacije o mogućim (tj. manje ili više izvesnim) nominacijama (čemu prethode dodele nekih manje prestižnih nagrada) da bi, napokon, bile obznanjene zvanične nominacije od kojih počinje besomučna trka u protežiranju i promociji filmova. Paralelno sa ovim stampedom kreće i drugi, vezan za samu svečanost dodele Oskara; ovo veče odavno je postalo poseban šou u kome je prestižno učestvovati odnosno biti ’domaćin’ dodele, baš kao što je neizostavno biti prisutan, prošetati crvenim tepihom u gala garderobi, osmehivati se fotografima, mahati obožavaocima, u sali aplaudirati nominovanima i srećnicima koji drže zlatnu statuu ’ujka Oskara’. Naravno, osim koleginica i kolega svačiju pojavu budno prate milioni gledalaca direktnog TV prenosa odnosno oni koji će istu šaradu pratiti odloženo. Pobednici će, kako i dolikuje, uzbuđeno, uz koju suzu, zahvaliti svima koji su zaslužni za njihov uspeh, od režisera do tate, mame i mačke. Izlivi emocija nagrađenih umeli da budu sasvim neumereni (jer glumci su, po definicijama, neuravnoteženi ili ’velika deca’ – setimo se da su neki, u znak protesta, čak odbili da prime Oskara - Dadli Nikols, Džordž Skot, Marlon Brando; takvih bundžija, naravno, više nema) pa su organizatori propisali da njihove izjave moraju da traju jedva napun minut. S druge strane, onima koje je američka Akademija filmskih umetnosti i nauka, nagradila u manje araktivnim kategorijama (kojih sveukupno ima 30-tak), zlaćane statue se dodeljuju ubrzanim metodima i po skraćenom postupku. Film ovenčan Oskarom odmah posle dodele ponovo kreće u osvajanje sveta - sada sa preporukom koja mu garantuje dodatnu zaradu jer svi bi da vide to čudo od filma (neki prvi put a neki ponovo ali sada sigurni da gledaju najbolji film). Glumci koji su dobili Oskara penju se na honorar lestvici i mogu se nadati (ali i zahtevati) da im se za sledeći film plati znatno veća suma (naravno, više dobijaju oni koji su nagrađeni za glavne uloge a manje oni za sporedne); većim honorarima mogu se nadati i nagrađeni režiseri,  scenaristi i snimatelji. I tako su, na kraju, skoro svi srećni: gledaoci jer su dobili novi najbolji film u SAD i ostatku sveta, filmski radnici jer su nagrađeni za svoj trud, bosovi kompanija jer im se smeši još malo profita (gubitnicima ostaje nada da će dogodine oni dobiti statuu). Ali, da li je sve tako glatko?

            Kao i sve nagrade i Oskara (ili Nobelove nagrade i neke sasvim lokalne) prate kontraverze koje su, u ovom slučaju, pojačane uplivom velikog kapitala u priču. Dileme oko primata umetničkog nad materijalnim/dolarskim segmentom filma stalno su prisutne, čas su glasnije i očiglednije, čas tiše i jedva vidljive; ipak, previše puta su nagrađivani komercijalni filmovi a zapostavljani oni koji su umetnički valjaniji ili ne baš po volji publike (pretežno lenjoj i slabo obrazovanoj). Opravdanja tipa ’film je industrija i zavisi od prodaje svojih proizvoda’ i nadalje će prolaziti jer kapital ima svoju logiku koja kaže da, ukoliko hoćeš da opstaneš, moraš zaraditi više nego što si uložio - a u tržišnoj borbi sva su sredstva dozvoljena. U takvom kontekstu tajnost glasanja članova Akademije izvrće se iz slobode u potkupljivost jer glasove daju ljudi koji direktno zavise od filmskog biznisa. Uz ovu kontraverzu ide i ona koja kaže da u konkurenciju ulaze samo filmovi koji su prikazivani u prethodnoj kalendarskoj godini u bioskopima u Los Anđelesu - a oni koji su upućeni znaju da u bioskope ne mogu da stignu svi filmovi jer oni iz manjih, nezavisnih produkcija teško će naići na širom otvorena vrata pošto i vlasnici bioskopa potenciraju robu koja će im doneti zaradu a to su, pre svega, filmovi ’mejdžor kompanija’ koje prate reklame i medijska buka. Nezavisni film vrhunskog umetničkog kvaliteta može da se prikazuje u nekoj zabačenoj sali koju slabo ko posećuje (zato neće dugo biti na repertoaru) pa je onda pitanje ko će ga uopšte videti a kamoli nominovati za nagradu. Oskar potencira velike filmske kuće, blokbaster produkcije i glumački star sistem - a ovi, sa svoje strane, najviše vole da igraju na – sigurno i da ne talasaju. Vremena kada je Holivud bio otvoren i slobodoumana bespovratna su prošlost i sada tamo caruje učmalost, ziherašenje i malograđanština. Ne treba smetnuti s uma i uticaj svetske Američke politike na filmsku industriju (koja je na liniji one Lenjinove o bitnom uticaju filma na mase); a znano je da su zvaničnoj politici neke teme milije od drugih, npr. negovanje fame američkog sna, komformizma i amero-centrizma. Oskar se, naravno, besramno reklamira kao najvažnija svetska filmska nagrada za filmove na američko-engleskom govornom području; ostatku sveta Oskar velikodušno i širokogrudo daje ’šansu’ da zavredi priznanje za ceo jedan najbolji film na stranim jezicima godišnje. Ovakvo postavljenje filmskih razmera govori samo za sebe; SAD sebe postavljaju u centar (svoje verzije) sveta koju promovišu svim silama masovnih medija, protežiranja i zabašurivanja onih koji nisu u njihovom taboru. Stoga nije nikakva mudrost ustvrditi da je Oskar samo jedno od oružja u arsenalu Američkog kulturnog imperijalizma kome je cilj da ostatak sveta zadrži u filmskom/kulturnom ropstvu (što je jedna od nuzposledica II svetskog rata i blokovske podele), da mu servira ’pogodne’ sadržaje, od ’žvaka za oči’ do otvorene propagande i tako nastave kolonizaciju tržišta i dresiranje beslovesnih masa (isti cilj se pokušava postići i aktuelnim zakonima koji bi da ograniče internet pirateriju). Situacija u svetu se, međutim, bespovratno promenila i na polju filma: pored posustale Evrope koja slabašno parira američkom filmu, nikle su i razvile se umetnički superiorne filmske velesile na Bliskom i Dalekom Istoku,  širom Azije i Latinske Amerike pa čak i u Africi. Upravo je Internet otkrio svetu da se širom sveta snimaju brojni filmovi koji u svemu nadmašuju izvikane američke produkte (proizvedene u kuhinjama multinacionalnih kompanija). U toj novoj filmskoj slici sveta (koja ponekad izlazi na scena filmskih festivala Evrope), nagrada Oskar je šljašteće sredstvo retrogradnih snaga koje se sve više iscrpljuju u cirkuskim atrakcijama a sve manje u pravoj umetnosti pokretnih slika.