MUŠTRANJE NARODA

Zima je stigla - javili su to na televiziji a bilo je i u novinama - stigla i odomaćila se; čak i ako je preko dana prijatno čim sunce zađe vraća se hladnoća. I tako, u rani jutarnji čas a pre svanuća, par putnika namernika (ili je bolje reći nevoljnika), obavijenih maglom, ušlo je i smestilo se u autobus koji ide do 60-tak kilometara udaljen mesto-centar okruga. Tek što napustiše svoju lepu varošicu i njen varljivi sjaj a već skrenuše da se uključe u 200-tinjak metara nove obilaznice, pre par dana pompezno otvorene a onda i ponosno iskoračane (valjda u strahu da dični majstori nisu ’maknuli’ koji metar i tako umanjili slavu ove radne pobede). I kad autobus konačno, posle vraćanja na stari i prav put, počne da dobija u brzini, opsuje šofer masno i preglasno (tako da su ga svi čuli): „J..., pa sve je smrznuto!“. Kao u potvrdu zakrcka led pod gumama i natera putnicima jezu uz vrat i niz kičmu. Brzina se odmah prilagodi uslovima puta i vozilo nastavi mileći. Prođe desetak minuta, mine jedno selo a led ostane. „Niko ovde nije bacao so. Bogami, izgleda da ćemo ovako do kraja puta. Samo nam je na ovu maglušinu poledica falila“, zaključi vozač. „Šta ćeš, iznenadio putare led u januaru“, doda kondukter. „Da li je moguće? Pa bilo je na televiziji da su spremni za zimsku službu“, upita penzioner koji je zauzeo sedište odmah iza vozača, „Ipak je ovo i put od glavnog grada do granice.“ „E, tek to ih je potreslo“, uzdahne vozač nagnut nad volan u nameri da prozre gustu belu zavesu. „Pa kad ćemo ovako da stignemo“, pita gospođa sa susednog sedišta, „moram do sedam da stignem kod lekara.“ „A ja treba da registrujem kombi“, dobaci sredovečni putnik koji tek što je ušao na usputnoj stanici pa još ni kapu nije skinuo. „Stići ćemo - kad stignemo. Važno je da ostanemo živi i celi. Uostalom, ako treba da registruješ nešto ili da vadiš ličnu kartu - kasno si krenuo i džabe ideš. Mnogo se čeka.“ „Kažu na televiziji da je to sređeno i da sad brže rade.“ „Svašta pričaju na televiziji. Ja ti kažem šta čujem od putnika. Svi psuju jer niko ne završi posao zbog koga je krenuo.“ „Baš one na šalteru briga što psuju. Oni teraju svoje. Odavno su zaboravili da su oni tu zbog nas a ne mi zbog njih. Plus, mismoti koji ih plaćaju od svojih poreza“, mudruje penzioner. „E tek to ih potresa, što bi rekao moj kolega“, doda kondukter, „Ko ovde brine za građane? Setite se, do pre par dana je bila strka zbog izabranog lekara. Ako nemaš izabranog lekara - nema zdravstvenog makar i platio doprinose. Navalili ljudi da to obave, šta će? Danas nisu bolesni ali ko zna šta će sutra da ih strefi. Gužve se napravile veće nego što su redovno. Plus se ispostavilo da spiskovi iz Zdravstvenog fonda nisu tačni - neko je u Domu zdravlja uveden da ima izabranog lekar a u Fondu piše da ga nema, i obrnuto. Administracija opet zabrljala - šta joj teško? I, kad se videlo da neće uspeti do kraja godine da obave taj posao, ministar zdravlja kaže ’produžava se rok za pola godine’. Onaj ko se gurao, gubio dan od posla, nervirao se - sad ispao magarac.“ „Ma, nisu ljudi krivi, svi su sluđeni, moraju da rade šta vlast kaže.“ „To ti i ja pričam. Samo što vlast ne zna šta radi. Prvo nešto narede a onda misli da li to može da se izvede. Tako je bio cirkus sa novim ličnim kartama i pasošima. Prvo je sve moralo do se uradi do nekog datuma, pa, kad su videli da neće stići - produžili rok. Ista priča je i sa onim novim kartama za beogradski gradski prevoz.“ „Jeste, a skoro je neki ministar priznao da za četiri godine nisu uspeli da naprave konačni birački spisak. A bar su tu svi papiri kod njih.“ Autobus stane da primi nove putnike a kad ponovo krene gume ’zašlajfuju’ što natera sve u njemu da zaćute. Tek kad vozilo ponovo dostigne optimalnu brzinu od 20 km na sat, putnici se opuste i razgovor se nastavi.

            „Odavno kod nas ništa ne može da se uradi kako treba“, zaključi penzioner. na šta se nadoveže onaj što bi da registruje kombi: „Kad se nešto grbavo započne ne može da se ispravi. Lako je da se naredi a posle? Službenici se žale na gužve i višak posla. A ko nas pita kako nam je? Ispada da je samo naše vreme besplatno pa možemo da čekamo ispred šaltera kad god njima navrne. I još smo mi krivi što pravimo gužve i ne znamo koji papiri trebaju pa ne možemo normalno da uradimo posao. A oni drčno treniraju strogoću na nama. Nema tome kraja, kažem vam ja.“ „Pa, i ne može da bude kraja. Ti što smišljaju sve kerefeke nikad nisu čekali u redu, ili nisu čekali od kako se bave politikom. Takvi sve sređuju preko veze pa ulaze na mala vrata i ako su bolesni ili im trebaju isprave, potvrde i sve ostalo. Nemaju oni pojma kako je to kad čekaš ceo dan na parče papira s pečatom. Za njih redovi ne postoje, to su važni drugovi i gospoda. A boranija neka čeka, za bolje i nije. Ovde se vidi ko je uspešan i po tome da li negde čeka u redu ili sve sređuje preko zemljaka i stranke.“ „Pa ne mogu svi da imaju veze i poznanstva“, pobuni se gospođa. „I ne trebaju. Raja mora da ostane raja i da je toga svesna. Inače, kako će se znati ko je vlast i pred kim mora da se pogne glavu?“ Krckanje poledice pod točkovima bio je jedini odgovor na ovo pitanje.