“Univerzum jezika nikada neće biti istražen ali su sve ekspedicije u duboki svemir poželjne, intrigantne, egzotične.“
Ilija Bakić
Ilija Bakić
Ilija Bakić zauzima posebno mesto, kako u neoavangardi (signalizmu), tako i u srpskoj literaturi u celini. Autor je brojnih pesničkih i proznih knjiga, zbornika i antologija žanrovske SF literature, dobitnik značajnih nagrada i saradnik, kao esejista i tumač književnih dela, u najrelevantnijim listovima, časopisima i internet portalima naše kulture.
U nastojanju da odredi svoje polazište ovaj intermedijalni stvaralac polazi od činjenice da neoavangarda odbacuje tradiciju i nastoji da novim pogledom na umetnost i novim kreativnim metodama stvara drugačije vrednosne osnove i drugačija umetnička dela.
U manifestu “Lakim korakom u svim smerovima“ (Internacionalna revija Signal no. 21, 2000), koji je napisao u saradnji sa Zvonkom Sarićem, Bakić eksplicitno kaže: “Mora se kopati. Duboko. Vršimo pritisak na jezik.“ I dalje: “Ne postoje nužna sredstva izraza. Do njih se stiže eksperimentom. Postavljamo pitanja. Pokušavamo pronaći odgovor oslobođeni tradicionalne misli, kombinujući različite signalističke žanrove verbalne i neverbalne, stvarajući poetske diptihe i triptihe. Signalizam zahteva multimedijalnu poeziju.“
Ta multimedijalnost posebno je uočljiva u Bakićevim zbirkama “Koren ključa, naličje ravnodnevnice“ (1998) i “Slova dekadnog sistema ili o A E I O U“ (2000) gde on pored ostalog koristi stohastički i scijentistički kreativni postupak postižući izuzetne rezultate u ovim poetskim žanrovima. Na taj način se Bakić, često prevazilazeći granice literarnog, suprotstavlja glavnom toku srpske tradicionalne poezije. U ovim zbirkama on uspeva da svojim eksperimentalnim postupkom, razbijajući jezičke strukture, vizualizujući tekst, unoseći egzaktne pojmove i reči u pesmu otkrije nove poetske izvore i “nove mogućnosti jezika“.
Ističući, u tumačenju Bakićeve poezije, da je “ludizam osnova signalističke kreacije“, Zvonko Sarić će zaključiti da ovaj stvaralac “pronalazi materiju koja je poetski provokativna“, dok njegova jezička istraživanja “razbijaju uobičajene sintaksičke aksiome, ignorišući kanonizovano“.
Na sličnim neoavangardnim pozicijama je i žanrovski veoma raznovrsno, eksperimentalno, inspirativno i kreativno zavodljivo Bakićevo prozno stvaralaštvo. U romanima i zbirkama priča (“Prenatalni život“, “Novi Vavilon“, “Dole u Zoni“, “Jesen Skupljača“, “Nastaviće se“, “U odvajanju“, “Led“) ovaj autor se, lomeći strukturu i granice tradicionalne proze, suvereno kreće jednim širokim literarnim prostorom od imaginarnog SF okoliša do prepoznatljivih stvarnosnih surovo realističnih prizora i scena.
Kao kod Slobodana Škerovića “Kofer“ i Milivoja Anđelkovića “Naseljavanje Vizantije“
očigledan je uticaj Interneta na prozu Ilije Bakića. To se posebno uočava u njegovom romanu “Led“ koji je prvo bio objavljen na Internetu da bi se tek nekoliko godina kasnije pojavio i na papiru u obliku knjige.
U ovom romanu Bakić koristi nešto što britanski lingvista Dejvid Kristal definiše kao netspik (netspeak) jezik Mreže. Netspik je po Kristalu jezička varijanta koja svoje karakteristike duguje mediju iz kog je nastala, a medij je elektronski, globalan i interaktivan.
Koristeći veoma sugestivno novi jezik “tehnogovora“, mešajući žanrove, mešajući srpski sa engleskim i nemačkim izrazima, Bakić uspeva da nam u “Ledu“ jasno predoči mračnu i haotičnu “kiberpankovsku budućnost“ čoveka. Sam autor u jednom autopoetičkom iskazu naglašava da su “eksperiment, ludizam, kosmopolitizam, antitradicionalizam, montaža, vizuelizacija, polimedijalnost, upotreba svih tehnologija (papirnih, elektronskih, kompjutera, Interneta…) sredstva kojima signalisti grade svoja dela i u njima prepoznaju trenutak svog postojanja i opstajanja“ naslućujući pritom vizije bliske budućnosti.
U romanima “Novi Vavilon“ i “Prenatalni život“ , kojima je prethodio još neobjavljeni “Perfektni perfekt“ napisan pre više od dvadeset godina, vidimo prve vesnike onog što današnja kritika naziva hipertekstualnim romanom. Prema mišljenju kritičarke i teoretičarke novih medija i virtuelne književnosti Vladislave Gordić Petković, “hipertekstualni roman je prelazni oblik na putu ka stvaranju interaktivnog kompjuterskog romana i autentične elektronske knjige“.
U “Novom Vavilonu“ suočavamo se sa jednim izobličenim, virtuelnim svetom, brutalnom stvarnošću u kome je čovek sveden na onaj najniži nivo egzistencije, golo održavanje života. Toj i takvoj stvarnosti primeren je i jezik kojim Bakićevi junaci komuniciraju. Reski, kolokvijalni, često šatrovački izrazi puni nesputanog sarkazma, besa i gorčine. Zato se možemo složiti sa kritičkim zapažanjima Slobodana Škerovića da je Bakić u “Novom Vavilonu“ “majstor redukcije elemenata sveta u kome se jedino opstaje, sveta u kome je lično vreme ukinuto i postoji samo opšte, sasušeno vreme bioloških funkcija.“ Čovek, grupe ljudi, države, čitava planeta su, u ovom romanu na istoj poziciji, na otvorenom “bojnom polju“. Odnos između grupa odvija se preko fanatizovanih pojedinaca, “a sve ostalo je dekor simulakrum društva, lokalne i globalne civlizacijske vukojebine“. To je svet, zaključuje Škerović, “u kome su ljudski likovi razbacani u 3D prostoru masovne multiigračke video-igre u kojoj je sve dozvoljeno.“
U nastojanju da odredi svoje polazište ovaj intermedijalni stvaralac polazi od činjenice da neoavangarda odbacuje tradiciju i nastoji da novim pogledom na umetnost i novim kreativnim metodama stvara drugačije vrednosne osnove i drugačija umetnička dela.
U manifestu “Lakim korakom u svim smerovima“ (Internacionalna revija Signal no. 21, 2000), koji je napisao u saradnji sa Zvonkom Sarićem, Bakić eksplicitno kaže: “Mora se kopati. Duboko. Vršimo pritisak na jezik.“ I dalje: “Ne postoje nužna sredstva izraza. Do njih se stiže eksperimentom. Postavljamo pitanja. Pokušavamo pronaći odgovor oslobođeni tradicionalne misli, kombinujući različite signalističke žanrove verbalne i neverbalne, stvarajući poetske diptihe i triptihe. Signalizam zahteva multimedijalnu poeziju.“
Ta multimedijalnost posebno je uočljiva u Bakićevim zbirkama “Koren ključa, naličje ravnodnevnice“ (1998) i “Slova dekadnog sistema ili o A E I O U“ (2000) gde on pored ostalog koristi stohastički i scijentistički kreativni postupak postižući izuzetne rezultate u ovim poetskim žanrovima. Na taj način se Bakić, često prevazilazeći granice literarnog, suprotstavlja glavnom toku srpske tradicionalne poezije. U ovim zbirkama on uspeva da svojim eksperimentalnim postupkom, razbijajući jezičke strukture, vizualizujući tekst, unoseći egzaktne pojmove i reči u pesmu otkrije nove poetske izvore i “nove mogućnosti jezika“.
Ističući, u tumačenju Bakićeve poezije, da je “ludizam osnova signalističke kreacije“, Zvonko Sarić će zaključiti da ovaj stvaralac “pronalazi materiju koja je poetski provokativna“, dok njegova jezička istraživanja “razbijaju uobičajene sintaksičke aksiome, ignorišući kanonizovano“.
Na sličnim neoavangardnim pozicijama je i žanrovski veoma raznovrsno, eksperimentalno, inspirativno i kreativno zavodljivo Bakićevo prozno stvaralaštvo. U romanima i zbirkama priča (“Prenatalni život“, “Novi Vavilon“, “Dole u Zoni“, “Jesen Skupljača“, “Nastaviće se“, “U odvajanju“, “Led“) ovaj autor se, lomeći strukturu i granice tradicionalne proze, suvereno kreće jednim širokim literarnim prostorom od imaginarnog SF okoliša do prepoznatljivih stvarnosnih surovo realističnih prizora i scena.
Kao kod Slobodana Škerovića “Kofer“ i Milivoja Anđelkovića “Naseljavanje Vizantije“
očigledan je uticaj Interneta na prozu Ilije Bakića. To se posebno uočava u njegovom romanu “Led“ koji je prvo bio objavljen na Internetu da bi se tek nekoliko godina kasnije pojavio i na papiru u obliku knjige.
U ovom romanu Bakić koristi nešto što britanski lingvista Dejvid Kristal definiše kao netspik (netspeak) jezik Mreže. Netspik je po Kristalu jezička varijanta koja svoje karakteristike duguje mediju iz kog je nastala, a medij je elektronski, globalan i interaktivan.
Koristeći veoma sugestivno novi jezik “tehnogovora“, mešajući žanrove, mešajući srpski sa engleskim i nemačkim izrazima, Bakić uspeva da nam u “Ledu“ jasno predoči mračnu i haotičnu “kiberpankovsku budućnost“ čoveka. Sam autor u jednom autopoetičkom iskazu naglašava da su “eksperiment, ludizam, kosmopolitizam, antitradicionalizam, montaža, vizuelizacija, polimedijalnost, upotreba svih tehnologija (papirnih, elektronskih, kompjutera, Interneta…) sredstva kojima signalisti grade svoja dela i u njima prepoznaju trenutak svog postojanja i opstajanja“ naslućujući pritom vizije bliske budućnosti.
U romanima “Novi Vavilon“ i “Prenatalni život“ , kojima je prethodio još neobjavljeni “Perfektni perfekt“ napisan pre više od dvadeset godina, vidimo prve vesnike onog što današnja kritika naziva hipertekstualnim romanom. Prema mišljenju kritičarke i teoretičarke novih medija i virtuelne književnosti Vladislave Gordić Petković, “hipertekstualni roman je prelazni oblik na putu ka stvaranju interaktivnog kompjuterskog romana i autentične elektronske knjige“.
U “Novom Vavilonu“ suočavamo se sa jednim izobličenim, virtuelnim svetom, brutalnom stvarnošću u kome je čovek sveden na onaj najniži nivo egzistencije, golo održavanje života. Toj i takvoj stvarnosti primeren je i jezik kojim Bakićevi junaci komuniciraju. Reski, kolokvijalni, često šatrovački izrazi puni nesputanog sarkazma, besa i gorčine. Zato se možemo složiti sa kritičkim zapažanjima Slobodana Škerovića da je Bakić u “Novom Vavilonu“ “majstor redukcije elemenata sveta u kome se jedino opstaje, sveta u kome je lično vreme ukinuto i postoji samo opšte, sasušeno vreme bioloških funkcija.“ Čovek, grupe ljudi, države, čitava planeta su, u ovom romanu na istoj poziciji, na otvorenom “bojnom polju“. Odnos između grupa odvija se preko fanatizovanih pojedinaca, “a sve ostalo je dekor simulakrum društva, lokalne i globalne civlizacijske vukojebine“. To je svet, zaključuje Škerović, “u kome su ljudski likovi razbacani u 3D prostoru masovne multiigračke video-igre u kojoj je sve dozvoljeno.“
Više od Bakića i o Bakiću na www.ilijada.blogspot.com
0 komentara:
Постави коментар