OAZA SCIENCE FICTION FANTASTIKE – Jubilej biblioteke „Znak Sagite“ 1995.

Kraj 1995.g. donosi za ovdašnju SF subkulturnu (pa i širu kulturnu) scenu značajan jubilej – 10 godina postojanja Biblioteke „Znak Sagite“. U pitanju je serija knjiga visoke umetničke vrednosti koja je imala i ima veliki uticaj kako na profilisanje ukusa konzumenata ove literature tako i na razvoj domaće SF književnosti.

            „Znak Sagite“ pojavio se u trenutku velikog zamaha privatnog SF izdavaštva kojim su, međutim, vladale knjige pisaca čije je tretiranje žanra nosilo u sebi tek početne rezultate oslobađanja od američkog paraliterarnog tretiranja žanra. U tekućoj svetskoj produkciji, pak, već više od deceniju je bujao „Novi talas“ koji je donosio umetnički ambicioznija dela. O tim i takvim pomacima domaća javnost saznale je prvi put 1984.g. kada se pojavio SF almanah „Monolit“, urednika i izdavača Bobana Kneževića. Dela do tada ovdašnjoj publici nepoznatih pisaca otkrila su neslućene svetove i blistave vizije. Biblioteka „Znak Sagite“ pojavila se godinu dana kasnije, opet u izdanju Bobana Kneževića, i svojevrsni je nastavak „Monolita“; dok almanah prevashodno donosi kraće forme, priče i novele, „Znak Sagite“ je okrenut romanu.

             Od 1985.g. do kraja ove godine u biblioteci je objavljeno 37 knjiga. Najzastupljeniji autor je Rodžer Zelazni, legenda „Novog talasa“ (na žalost, preminuo proletos), sa čak 10 romana u rasponu od nespornih žanrovskih (i ne samo žanrovskih) remek-dela („Onaj koji oblikuje“, „Stvorenja svetlosti i tame“) do briljantno zabavnih igrarija (serija „Amber“). Sa po 2 romana zastupljeni su moderni klasici žanra: Semjuel Dilejni („Vavilon 17“, „Ajnštajnovski presek“), Robet Silverberg („Umiranje iznutra“, „Knjiga lobanja“) i fantazmagorikni Filip K. Dik („Tecite suze moje, reče policajac“, „Tri stigmate Palmera Eldriča“). „Znak Sagite“ objavio je i, za domaću horor scenu, relevantnu antologiju „Horor“ sa izborom priča Lavkrafta, Kinga i Barkera a zatim i šestotomne „Knjige krvi“ pomenutog Barkera, za koga važi maksima da je „budućnost horora“. U biblioteci je zastupljena i SF produkcija Francuske, koja pleni svojom nezavisnošću od anglosaksonskih uticaja i dubokom uronjenošću u tradiciju nadrealizma.

            Biblioteka „Znak Sagite“ definitivno je otvorila nove horizonte žanra ovdašnjoj publici ali nije zapostavila ni domaće SF stvaralaštvo. Boban Knežević i sam vrstan SF pisac, imao je dovoljno hrabrosti da objavljuje priče i romane domaćih pisaca, uprkos izvesnoj ekonomskoj neisplativosti takvih projekata. Knežević je raspisao konkurs sa SF priče i novele, i najbolje od njih štampao u Izboru jugoslovenskog SFa/fantastike „Tamni vilajet“, koji se do sada pojavio u 3 toma. Za ovim izborima usledilo je sukcesivno objavljivanje 6 samostalnih knjiga domaćih autora – Filipovića, Janković-Belog, Jakšića, Skrobonje, Mijuškovića i Stefanovića a još 5 knjiga je u pripremi. Zahvaljujući ovakvoj koncepciji stasala je čitava generacija SF pisaca a vrata za nove snage su otvorena. Biblioteka „Znak Sagite“ i Boban Knežević postali su stožeri ove grane jugoslovenske fantastične književnosti. U sredini nenaklonjenoj SF fantastici – iako kanoni postmodernizma proglašavaju ravnopravnost svih književnih žanrova – „Znak Sagite“ ostaje oaza SF literature (posebno domaće), dokazujući da granice umetnosti nisu i ne mogu biti zatvorene.

(1995)