Sagledavanje dešavanja na domaćoj subkulturnoj sceni okrenutoj Science Fiction-u i po fantastici
bliskoj sabraći Horror-u i Fantasy-ju, krajem 1994. i početkom
1995. podelićemo, radi preglednosti na 3 segmenta, uz zadršku da je podela
uslovna te da se segmenti međusobno prepliću odnosno utiču jedan na drugiu.
IZDAVAŠTVO – PREVEDENA DELA
Najstariji
jugoslovenski privatni SF izdavač
„Polaris“ nastavio je da na tržište izbacuje najmanje jednu knjigu mesečno,
nadovezujući se tako na uspeh ostvaren 1993.g. kada je, uprkos katastrofalnoj
inflaciji koja je slomila gotovo sve izdavače (a posebno one državne), objavio
čak 21 knjigu. Konačno skor za 1994. ponovo je – 21 knjiga prevedenih dela SF, Horror i Fantasy-ja novijeg i
najnovijeg datuma (jedna od knjiga – „Kalde
Novog sunca“ – originalno je objavljena 1994.). Od ponuđenih naslova
izdvajaju se:
- pre svih – trilogija Vilijema Gibsona „Neuromanser“, „Grof Nula“
i „Monalizin natpogon“. Gibson je stvorio kiber-pank, svakako najznačajniji pokret u SF protekle decenije. Intrigantnost njegove vizije budućnosti, koju
je i Bodrijar uočio (i od nje ponešto
naučio), pribavila mu je status kult pisca. Iako nastavci zaostaju za
fascinantnošću vizije u „Neuromanseru“, njihov
kvalitet je nesporno visok.
- Džin Volf „Knjiga Dugog Sunca“, sa do sada izašlim nastavcima „Noćna strana, „Jezero Dugog Sunca“ i „Kalde Dugog Sunca“. Najnovija
mega-priča autora (koji je 1980-tih ispisao briljantni ep „Knjiga novog Sunca“) koju „Polaris“
prati sa minimalnim zaostatkom vodi nas u svet sačinjen od elemenata SF i Fantasy
žanrova, u veliku, blistavu eskapističku avanturu.
- Gregori Benford „Velika nebeska reka“. Uprkos nespretnom završetku
romana u pitanju je krajnje inteligentna varijacija priče o sukobu čovečanstva
i mehaničke civilizacije.
Pored pomenutih romana
te zbirke priča Ursule Legvin „Ruža
kompasa“, romana Dena Simonsa i Grega Bera, „Polaris“ je objavio i
romane klasika žanra Kliforda Simaka
i Pola Andersona, u serijama od po 4
romana. Mada kvalitet ovih knjiga ne doseža onaj iz dela tekuće produkcije,
kulturološki značaj njihovog objavljivanja nije potrebno dokazivati. „Polarisov“ izdavački plan za 1995.
najavljuje nova prijatna iznenađenja iz svetskih SF riznica.
Novosadski „Solaris“
pokrenuo je Biblioteku svetske fantastike
u kojoj su objavljene knjige E. A. Poa
„Pad kuće Ušera“ (izbor priča), H.
Hesea „Čudnovata vest sa druge planete“, E. Birsa „Smrt Halpina Frejzera“, Dž.
Londona „Crvena kuga“ i A. Grina „Pacolovac“ – dakle dela klasika u kojima
se mogu naći koreni kasnijih žanrova (SF, Horor,Fantasy).
Ljjubitelje Horror-a obradovale su dve knjige „kralja horora“ Stivena Kinga („Ciklus vukodlaka“ nepotpisanog
izdavača i „Izmaglica“, „Dnevnik“ Novi
Sad). Ipak, najznačajnija knjiga objavljena na ovom polju u 1994.g. je
antologija „Gospodari tame“,
priređivača Gorana Skrobonje (izdanje
„Košmar“ i „Plato“) u kojoj je predstavljeno 10 savremenih autora Horror-a čime je, po prvi put ovdašnjoj
publici, dat širi uvid u dešavanja na svetskoj Horror književnoj sceni koja važi za jednu od najdinamičnijih i
dolarski najunosnijih.
Kao svojevrsni kuriozum
beležimo i roman Čarlsa Bukovskog „Šund“
(originalno objavljen posle smrti pisca), specifičnu mešavinu SF i detektivskog žanra, naravno sa
poznatim Bukovski štimungom.
DOMAĆA SF KNJIŽEVNOST
Početak 1994. doneo je
„legalno“ izdanje knjige „Tamni vijalet
3, izbor jugoslovenske fantstike“ (prvo izdanje pojavilo se krajem 1993. u
tiražu od 17 numerisanih primeraka), izdavača IP „Flamarion“. Ovaj godišnji odabir najkvalitetnijih priča sa
konkursa za domaću SF priču „Znak Sagite“
još jedan je dokaz daljeg kvalitativnog razvoja domaće žanrovske fantastike.
Definitivna potvrda ove
tvrdnje došla je ujesen 1994. u obliku antologije „Nova srpska fantastika“ (izdavač SIC), knjige podeljena u segmente postmoderne i alternativne fantastike. Reprezentativan izbor
domaćeg SF-a, u osnovi neortodoksno žanrovskog,
svrstan pod termin „alternativna
fantastika“, koji je sačinio Boban Knežević,
duhovni pokretač i realizator čitavog projekta, sasvim ravnopravno stoji
pored etabliranih imena tzv glavnog
književnog toka a u pojedinim slučajevima/pričama čak i nadmašuje domete
poznatijih kolega. Antologija je izazvala krajnje zanimljive reakcije u oba
književna tabora. Etablirana kritika pretežno je prećutala pojavu knjige,
potvrđujući tako svoju nespremnost ili nesposobnost da se odvoji od ustaljenih,
u slučaju SF-a predrasudama
ograničenih šalona. S druge strane, u redovima SF subkulturne scene, oličene u Društvu
prijatelja naučne fantstike „Lazar Komarčić“, ovaj izlaz na brisani prostor
velike književnosti izazvao je poslovičnu zadršku oličenu u onoj Lenjinovoj „Jedan korak napred, dva koraka
nazad“. No, bez obzira na kolebanja, nostalgične pozive na klasike žanra,
bojazni od zagađenja čistote žanra postmodernom,
iskorak je napravljen i promovisan SF
koji pretenduje da prihvata iskustva glavnotokovske literature i gradi sasvim
novu osećajnost. Ovaj proces biće spor, svakako pun ćorsokaka ali je nužan a
priče iz antologije zalog su uspešnog početka. Da se slične stvari dešavaju i
na drugoj strani, uprkos istim otporima i povlačenju u konzervativizam, svedoče
poneke knjige prevashodno mlađih autora. A da su koreni srpske fantastike
duboki i nedovoljno poznati potvrdila je pojava knjige Dragutina Ilića „Autobiografija odlazećeg“, napisana još 1916.g, u
izdanju novosadskog „Solarisa“.
U globalne pokrete
približavanja SF-a centirima
etablirane književnosti uklapa se i uspeh romana Zorana Živkovića „Četvrti krug“ (izdavač „Polaris“) koji je dobio nagradu
„Miloš Crnjanski“ za najbolju prvu knjigu-roman u sezoni 1992/1993.
1994. pojavio se i
roman Gorana Skrobonje „Nakot“
(izdavač IP „Flamarion“). Priča o
novoj vrsti koja nasleđuje ljudsku, izdržala je višegodišnje čekanje na
objavljivanje (tokom koga je čak promenila podžanr i postala od priče o
budućnosti priča o alterativnoj istoriji)
ostajući sveža i zanimljiva.
Skrećemo pažnju i na
zbirku priča Slobodana Ivkova „Na granici
knjige“ (izdavač „Sammy M...“),
jedan od retkih humorno-ironijskih doprinosa žanru, roman „Isusova greška“ Đorđa Mijuškovića (izdavač IP „Flamarion“) te obimnu Fantasy
sagu Slobodana Nenina „Divlji bagrem i
čuvarkuća“ (izdavač „Panonija“).
PERIODIKA
Da je periodika bitna
za svaku umetničku delatnost nesporna ja činjenica. Na žalost, SF je u 1994. ostao bez specijalizovanog
časopisa. Časopis „Znak Sagite“
(izdavač IP „Flamarion“) je posle 3
broja u 1993.g. mirovao čitavu godinu. Izlazak četvrtog broja, predviđen za
kraj 1994.g, sprečila je pošast restrikcije električne energije. Jedino izdanje
blisko časopisu ali dostupno samo uskom krugu čitalaca bio je „Emitor“, glasilo već pominjanog Društva „Lazar Komarčić“ iz Beograda. U njemu su i dalje, u više od
180 brojeva, objavljuju informacije o novim dešavanjima u žanru, polemike,
priče (u čemu prednjače brojevi koje uređuje Goran Skrobonja), reprizno su kopirani romani objavljeni u
nastavcima u listu „Politika“ i „Kosmoplov“ te SF stripovi (svetski hit „Sendmen“,
fantstični stripovi Žiroa).
Ali, i
nespecijalizovani književni časopisi poklonili su pažnju SF-u. Prestižni časopis „Sveske“,
u broju 20, objavio je temetsku celinu „Domaća SF proza“, sa 4 priče,
nastavljajući tako tradiciju započetu 1993. Svetska i domaće SF priče i dalje objavljuje „Politikin zabavnik“, ponovo pokrenuta „Galaksija“ i nova „Književna reč“. Časopis „Eterna“
otvorio je svoje stranice za oglede iz SF
svetova. Rečju, SF i ostala žanrovska
fantastika sve češće skreću pažnju na sebe. Čini se razumnim očekivanje da će i
u 1995. ovaj trend biti nastavljen.
1995. – OČEKIVANJA
1994. godina, u kojoj
je SF almanah „Monolit“, čije je pojava jedan od najznačajnijih proboja novog,
umetnički ambicioznijeg SF-a iz sveta
na domaću scenu, zaokružio prvu deceniju svog postojanja, ostaje zapamćena po
nekim novim pojavama. Nekoliko dobrih knjiga, pre svih, najvažnija Antologija alternativne fantastike, jedna
etablirana nagrada, prisutnost u medijima, stanice su na putu izlaska iz
nametnute SF getoizacije. Pomenuta
previranja i suprotstavljanja dve koncepcije (i pogleda na budućnost) domaćeg SF književnosti, ona kaja ostaje u
sigurnosti žanra i druga koja bi da proviri napolje i tamo nađe nove izazove,
potvrda su podizanja žanrovske samosvesti na viši nivo (koja bi da proširi njegove
granice ako ne i da ih ukine), potencijalni su (bude li poštenog nadmetanja
argumentima i rezultatima-knjigama) izvor novog zamaha u razvoju domaćeg SF-a, nove dinamike koja će svakako
doneti kvalitativne pomake. Neki od projekata koji treba da se realizuju u 1995.g.
– u režiji i izvođenju Bobana Kneževića,
i dalje ključne ličnosti jugoslovenske SF
književne scene – svakako će potvrditi ova očekivanja.
(1995)
0 komentara:
Постави коментар