KIBER-POP „Idoru“ Vilijem Gibson, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

U znamenitom eseju „Monstrumi i kritičari“ Piter Nikolas deli pisce Science Fictiona u nekoliko kategorija među kojima su i „monstrumi ispunjenog“ odnosno „monstrumi neispunjenog obećanja“; prvi konstantno ispisuju knjige kakve od njih očekuju čitaoci i izdavači ostajući zatočenici sopstvene prepoznatljivosti, drugi nikada ne dosežu uspeh svog prvenca izneveravajući nade u njihov talenat. Vilijem Gibson (1948), tvorac prevratničkog pravca kiber-pank, koji se ’eksplodirao’ na žanrovskoj sceni polovinom 80-tih, kao ni ogromna većina SF pisaca (ali i onih iz tzv. ozbiljne književnosti) nije, u svom dosadašnjem opusu, izmakao zamkama ’monstruoznosti’. Čak bi se moglo reći da je zašao u obe pomenute kategorije. Naime, nakon fascinantnog romana-prvanca „Neuromanser“ (i priča koje su bile uvod u njega) usledio je pad, što će reći neispunjavanje obećanja. Njegov drugi roman „Grof Nula“ ostaje u svetu prve knjige ali je pripovedanje usporeno, vraćeno u neprimereni, opštepoznati model; no, ovaj manir ostaje važeći i za ostale knjige, po principu ’liči ko jaje jajetu’ i, evo novog monstruma, sada ispunjenog obećanja.

            Gibson je svakim sledećim delom ugrađivao novu kockicu u mozaik budućnosti koje je osmislio. Romani-segmenti bolno su jednoobrazni: junaci su uglavnom otpadnici, marginalci u postindustrijskom društvu globalne povezanosti i, tek radi kontrasta, enormno moćne i bogate pojave/kreature; zapleti podrazumevaju sukobe mega interesa u koje upadaju pomenuti gubitnici. Psihološko nijansiranje je korektno-funkcionalno, radnja umereno brza a pripovedačka strategija podrazumeva naizmenično smenjivanje doživljaja različitih likova koje će biti objedinjeno u finalu. Roman „Idoru“ iz 1996. godine u potpunosti sledi zadati obrazac dodajući celini priču o popularnom muzičaru i njegovoj vezi sa bićem/entitetom koje je deo kompjuterskog konstrukta – veštačka inteligencija u virtuelnoj realnosti, uz razrađivanje sistema za proizvodnju i upotrebu idola (’idoru’ je japanski termin za pevača idola).  Rečju, još jedan proizvod Gibsonovog kvaliteta sa ocenom između ’dobar’ i (jedva) ’vrlo dobar’; dakle, svakako iznad gomila tekućih SF besmislica ali ni blizu „Neuromansera“. Sva svežina i silovitost kao i provokativna etičnost (bez mnogo popusta za otpadnike koji su samleveni bezobzirnim kapitalom, bez zaziranja od bizarnosti i, konačno, uz jasnu sliku sveopšteg pomirenja sa stanjem stvari – ne zaboravimo da je SF iz 70-tih bio jasno kritičan, protiv uništavanja jedinki), jednostavno je ugašena mlakošću novih priča. Rečju, Gibson je od gnevnog pisca početnika postao slavni proizvođač robe proverenog kvaliteta. Sve je očitije da će se njegove knjige vrlo skoro čitati kao deo celine koja pleni svojom širinom i preciznošću vizije i standardnošću kvaliteta (tj. odsustvom većih padova ali i uspona). „Neuromanser“ će u tom nizu biti divlji, neobuzdani uvod, apartna pojava koja jedina zaslužuje da ga zovu ’panker’. Ostatku opusa, zahvaljujući mlakosti i ulickanosti, više odgovara da bude imenovan kao ’kiber-pop’.

(1999)