Poluprazni i poluzagrejani autobus, u rani jutarnji
sat, iz lepe provincijske varoši grabi prema prestonici, dok mrkli mrak
pritiska atar i po njemu razbacane krpe snega što je čitavu zemlju, očas posla
zarobio i držao je u blokadi nedelju dana. Srećom po putnike namernike i čuvare
prohodnosti puteva, ta navala nije predugo trajala. Da je bilo drugačije ko zna
koliko bi vozila i putnika bilo zavejano, naselja odsečeno od sveta i beba
rođeno usred snega i usred XXI veka. Ovako, Priroda nam je malo pokazala ko je
pravi gazda a malo više koliko smo, kao Država i Društvo, zabušanti, sitni i
nesposobni da delamo - ali smo zato ’jaki’ na (praznim) rečima i (jalovim)
parolama.
Sve
to znaju i dvojica putnika koji, drhtureći, pričaju da im prođe vreme.
„Idem do lekara, na skener. Imao sam
zakazano u prošli ponedeljak ali nisam smeo da se krenem na put. Pitao sam
uveče stanicu da li idu autobusi i kad stižu a oni meni ’Autobusi idu a kad će
da stignu - to niko ne može da kaže’. Jedan autobus im je skliznuo s puta da ne
bi udario nekog što je obilazio kolonu pa izgubio kontrolu, a drugi je satima
čekao jer se na putu preprečila cisterna. I ko onda sme da se zaputi? Pa sam
javio telefonom u bolnicu a oni mi zakazali za danas. Kažu, iz svih mesta po
Srbiji ljudi otkazuju snimanja jer ne mogu da stignu...“
„Šta ćeš, pao sneg kad mu nije vreme i
iznenadio putare. Ko je još video da sneg pada za vikend kad se ljudi odmaraju,
spavaju duže, idu na pijacu? Trebalo je da padne u radne dane. Mada, ne bi valjalo
da padne u ponedeljak - onda su svi nikakvi jer opet moraju da rade. Najbolje
bi bilo da padne u utorak ili sredu. Eventualno u četvrtak. Ali u petak nikako
ne bi trebalo da pada. Onda se ljudi spremaju za vikend i ako ih nešto zakoči
umeju da budu baš nervozni i prgavi.“
„Bogami nije bilo za šalu dok je vejalo. Još
i taj vetar... Baš loše vreme. Zato ne volim zimu... U stvari, zimi više volim
leto. A leti, kad zapeče, kukam za zimom.“
„Uvek je ono drugo, koje nije tu, lepše od
onog što imamo. Al, takvi su ljudi... Evo juče-prekjuče, gledam na televiziji,
ne znam više ni na kojoj, toliko ih ima, prikazuju Kopaonik. Kažu, povećan broj
gostiju, apartman od 40 do 80 evra. Pa slikaju decu kako se sankaju i grudvaju,
drugi se skijaju, svi su veseli. A onda krenu da pitaju kako se kome sviđa
odmor. I svi su silno zadovoljni, lepo je, dobra hrana, puno snega... Kad, eto
ti neka gospođa, što kažu držeća, u bundi, sa naočarima za sunce, sedi na
terasi nekog velikog hotela. I nju pitaju kako joj se sviđa a ona će - sve je
dobro, radi žičara, ski staze su sređena, osoblje ljubazno, ali, nema nikakvog
razloga da u prodavnicama roba bude tako skupa. Evo, na primer, ’čips’ je
četiri puta skuplji nego u prodavnici u Beogradu. To stvarno nema smisla i nije
korektno da se tako zarađuje na gostima. I tu ti gospođa skine naočare i
namršti se u kameru. A moja žena počne da se smeje. Kaže: da je rekla kako je
skup pansion pa i da je uzmeš za ozbiljno a ovako - kuka zbog ’čipsa’... Nemoj
ti da potcenjuješ tuđu muku, odgovorim joj, ko zna koliko ona voli ’čips’. Da
je znala kakve su cene možda bi jednu torbu napunila samo sa ’čipsom’. Ili
uopšte ne bi došla na zimovanje tu nego bi birala drugo mesto gde je ’čips’
jeftiniji. Tako smo se siti nasmejali da nas stomak zaboleo. Jedan je sneg a
svako ima svoju muku s njim.“
I
zasmejaše se oba putnika jer, eto, imaju samo obične, svakodnevne muke sa
snegom a za te druge, sa zimovanja, niti znaju niti mare.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар