U SRCU KIBER-PANKA "Neuromanser", "Grof Nula", "Monalizin natpogon" Vilijema Gibsona; izdavači: "Plato" i "Čigoja štampa", Beograd 2001.g.

U krugovima posvećenika Science Fiction-a, Vilijem Gibson (1948) je prorok-živi klasik. Ovaj status zaslužio je u prvoj polovini 1980-tih najpre serijom priča a zatim i ključnim-prevratničkim romanom "Neuromanser" (originalno objavljen 1984.g. i sledeće godine nagrađen gotovo svim žanrovskim priznanjima) kojima je obznanjena (za sada) poslednja revolucija u SF žanru, poznata kao kiber-pank. Uprkos otporu određenih krugova pisaca, kritičara (organizovanih i u nezvanični tabor "humanista"), svakovrsnih optužbi za propagiranje sumnjivih moralnih poruka te predviđanjima da je u pitanju tek marginalna, manje-više kratkotrajna, moda kiber-pank je opstao postajući novi horizont sa koga se kreće u sagledavanje mogućih budućnosti ove planete odnosno sledeći ikonografsko-maniristički obrazac za stvaraoce. U prvim godinama kiber-pankerske pobune Gibson je bio centralna ličnost koju je sledila grupa mladih pisaca jer je njegova vizija tehnologizovano-informatičko-virtuelno-globalističkog sveta bila najpotpunija i najubedljivija, ispričana vrcavim jezikom i visokim stilom; s druge strane, Gibsonova popularnost kod čitalaca takođe je bila najveća. Protekom vremena, nakon što je kiber-pank pobedio, postajala je sve očitija raznorodnost interesovanja i poetika pisaca ovog tabora što je rezultiralo širokom lepezom sasvim osobenih knjiga koje jesu pošle od zajedničke osnove ali je svaka otišla u drugom pravcu - zbog toga je kiber-pank danas potpuno razuđen ali živ.

            Trilogija romana "Neuromanser", "Grof Nula" i "Monalizin natpogon" se, kao i priče koje su joj prethodile, dešava u globalnom-kapitalističkom raju ili paklu kojim vladaju multinacionalne kompanije raširene po čitavoj Zemlji i u orbiti. Sukobi niskog intenziteta, stalno balansiranje na ivici ekološke i demografske katastrofe, beskrajno bogatstvo i siromaštvo konstanta su svakodnevice i stavka računica velikog biznisa koji potencira haos ili red prema svojim trenutnim potrebama. Pored "telesne" realnosti postoji i ona kompjutersko-virtuelna; u njoj, osim beskrajnih tokova informacija "telesnoj" stvarnosti, postoje i "kreću" se brojne Veštačke Inteligencije, duhovi umrlih ljudi utisnuti u matricu ali i potpuno nepoznati fenomeni - božanstva matrice, neki novi vudu idoli i, tek u naznakama prisutni, nepoznati, možda i nezemaljski, entiteti. Na ovoj pozadini kreću se junaci knjiga kojima je zajednička odrednica da su marginalci, gubitnici, autsajderi bilo da su kiber jahači - virtuelni lopovi, hirurškim putem modifikovani ljudi-borbene mašine, članovi bandi, psihički neuravnoteženi, raznorazni majstori ne baš uvek zakonitih veština, svi željni nalaženja svog mesta u okruženju i ostvarenju kakvog-takvog mira. Sukob između velikih (bogatih, dokonih, ambicioznih, koji žive u zatvorenom svetu i samo iz nužde ili iz zabave silaze među smrtnike) i malih neprestan je, tabori su podeljeni i najčešće bez kontakata mada su moralni kodeksi vrlo bliski - pravilo je da cilj (kakav god bio) opravdava sredstva, o onima koji su sklonjeni s puta njegovog ostvarivanja uopšte se ne razmišlja.

            Gibsonova pripovedačka strategija menjala se kroz romane ove, prve trilogije imenovane kao “Širenje” (drugu trilogiju “Most” čine romani "Virtuelna svetlost", 1993,"Idoru" 1996. i "Sve zabave sutrašnjice" 1999.); "Neuromanser" je serija fragmenata, jarkih i brzih (Gibson sam kaže da je na svakoj stranici ostavljao "kuku" za čitaoce) dok "Grof Nula" (1986) i "Monalizin natpogon" (1988) imaju sasvim drugačiji pristup: četiri odnosno pet linija priča prepliće se naizmenično i, konačno, spaja na kraju knjiga a sveukupni ton knjiga vrlo je primiren. U "Neuromanseru"  sve je "u trku", nema zadržavanja ni zaustavljanja dešavanja da bi se pojasnio pojam sveta budućnosti, neka nova reč ili kovanica (građenih po principu deo reči poznat - deo ne); čitalac će prikupiti značenja tih nepoznatih samo ako napreduje, čita dalje. Ostali romani, međutim, "imaju vremena" pa se mogu zadržavati na razjašnjavanju termina-pojava-ustanova. Isti slučaj je i sa psihološkim slikanjem likova, od kratkih, upečatljivih portreta autor je prešao na standardno psihologiziranje. Ono što je za sve tri knjige isto jeste posezanje za (kvazi) faktografskim, za reklamama, markama proizvođača, za teksturama, bojama, arhitekturi, enterijerima kao elementima koji treba da potkrepe uverljivost dešavanja u obe stvarnosti, telesnoj i virtuelnoj. No, dok u "Neuromanseru" insistiranje na ovim pojedinostima produbljuje oštrinu slika, u drugom i trećem romanu one su tek manirističko kozmetički detalji bez većih efekata. Rečju, "Neuromanser" je jedinstven u svojoj eksplozivnoj grčevitosti priče i stila (adekvatno prevedenoj od strane Aleksandra Markovića) te potpuno odgovara prevratniko-pankerskom stavu koji je Gibson zastupao u trenutku kada ga je pisao. "Grof Nula" i "Monalizin natpogon" jesu knjige pisca koji više ne mora da se dokazuje. To su vrlo dobri romani, bolji od mnoštva SF dela koja su se tih (i kasnijih) godina pojavila ali im, definitivno, nedostaje "gibsonovski" žar i zgusnuta energija. Nažalost, Gibson u sledećim knjigama nije nastavio u maniru prvenca već se priklonio potonjim delima (možda i zato što je prvobitna zgusnutost teško održiva duže vreme), tako da "Neuromanser" ostaje biser u njegovom opusu, kao što ostaje i jedna od najznačajnijih knjiga celokupnog SF žanra.

(2002)