Ime Vilijema Gibsona (1948)
neraskidivo je, gotovo do sinonima, povezano sa kiber-pankom, prevratničkim pravcem u SF književnosti prošle decenije. Godina definitivnog ustoličenja i
priznanja kvaliteta kiber-panka je
1984. kada se pojavio Gibsonov roman „Neuromanser“ i pobrao sve značajnije
žanrovske nagrade. Grupu autora okupljenih pod kiber-pank kapu činili su,
uz Gibsona, Brus Sterling, Majkl Svonvik,
Rudi Rajker, Lušes Šepard, Pat Kadigan i drugi; nasuprot njih pojavili su
se novi pisci takozvani ’humanisti’ Koni
Vilis, Džon Kesel, Kim Stenli Robinson, Džejms Patrik Keli i drugi (mada se
mora primetiti da su mnogi autori u svojim delima spajali i ’kiber-pank’ i ’humanističke’ koncepte). Iako vrlo različitih opredeljenja i
interesovanja (što će, kako godine odmiču, biti sve očitije) za kiber-pankere je zajednička nova,
drugačija osećajnost koju nose i izražavaju. Njihove teme poznate su i gotovo
standardne u SF arsenalu (uticaj
tehnologije na društvo i pojedinca, ratovi budućnosti, bizarne grupe, kolonije
u svemiru i sl.); ono što jeste novo je prevazilaženje spoja/kalemljenja novih
elemenata na tradicionalne odnose i dosezanje stepena sinteze sveprisutnog,
sveopšteg novuma i bespovratne
promene svega znanog nam, što rezultira stvaranjem novih društava, novih veza i
odnosa, novih moralnih normi i dilema (koje se opisuju bez moralizatorskog
patosa).
Gibson je već svojim pričama (od prve „Komadići hologramske ruže“ preko „Hotela ’Nova ruža’“, „Zimska priča“, do antologijskih „Kako smo popalili Kromu“ i „Džoni Podsetnik“) počeo da crta
granice svoje ’istorije budućnosti’
da bi nastavio u „Neuromanseru“ i
njegovim nastavcima „Grof nula“
(1986) i „Monalizin natpogon“ (1988).
Težište tog sveta je informacija, njen promet u globalnoj mreži koja obavija Zemlju. U tom info-raju (ili haosu)
posed i manipulisanje podacima je moć, prevashodno u rukama multinacionalnih
kompanija, dok su nacionalne države, porodica, patrijarhalna etika, prevaziđene
kategorije. Gibsonovi junaci najčešće
su otpadnici, sitni kriminalci, usamljenici, najamnici koji egzistiraju izvan
opšte podele na vrlo bogate i siromašne (srednje klase jedva da ima) i
pokušavaju da opstanu u bučnom, šarenom i negostopljubivom okruženju. Paralelno
sa fizičkom egzistira virtuelna stvarnost,
matrica mreže je tek prvi nivo tog kiber-svemira u kome postoje/oglašavaju
se bogovi i božanstva. Ovaj i ovakav svet prevazići će Gibsonove knjige i ući u teorije postmodernističkih filozofa, što je svakako priznanje njegovoj
imaginaciji.
Roman „Virtuelna svetlost“ iz 1993.g. se, u
nekakvoj hronologiji Gibsonove
budućnosti, dešava pre „Neuromanser“
trilogije, tj. bliže je našoj sadašnjosti. U pitanju je kriminalistička priča o
industrijskoj špijunaži, krađi podataka od kurira i poteri za njima.
Prepoznatljiva ikonografija koju čine moćna organizacija, slučajni i bespomoćni
lopov, korumpirani policajci, specijalizovani lovci na glave i vitez-spasilac,
funkcioniše sasvim korektno, napetost neprestano raste kroz jurnjave i pucnjave
na neobičnim mestima i sred bizarnih grupa, poglavlja se završavaju u
odlučujućim trenucima, kockice se slažu, rasplet je (manje-više) neizvestan.
Sve u svemu, jedna korektna knjiga u kojoj smo od Gibsona dobili ono što smo i očekivali. Sve je prepoznatljivo: i
svet i junaci i ’infrastruktura’ filozofskih postavki. Naravno, tom instantnom
zadovoljavanju čitateljevih iščekivanja svakako se mora dodeliti negativan poen
ali, radi se o pravilu kome moraju da se pokore svi američki pisci jer kad
jednom uspeju da prodaju robu obavezni su (i prema izdavačima i prema masama
čitalaca, a i svom džepu) da nastave isporuke robe istih karakteristika
(nepokoravanje ovom pravilu tj. nesprestana originalnost može upropastiti
piščevu karijeru). Ipak, i u ograđenom prostoru može se itekako kvalitetno
pisati pa i činiti mali ali ustrajni pomaci. I u tom segmentu stižemo do druge,
teže zamerke Gibsonovom romanu. Od
početnih, energijom nabijenih priča i romana „Neuromanser“, koji su plenili strmoglavim sledom događaja i
mnoštvom informacija te vrlo zahtevnom tehnikom pripovedanja, koja ne trpi
nepažnju i olako čitanje, Gibson već
u romanima „Grof...“ i „Monalizin...“ pa i „Virtuelna svetlost“ usporava tempo,
zaokupljen davanje psiho-portreta junaka odnosno opisima okruženja, a za to mu
treba mnogo više reči i prostora nego ranije, kada je britkim potezima uspevao
da islika potrebne konture na koje je kasnije, kako se delo razvija, nanosio
nove slojeve objašnjenja. Nova, lagodnija pripovedačka strategija, naravno,
bitno usporava priču te tako dobijamo paradoksalnu situaciju da se o brzom
svetu piše sporo, tromo, na stari, neprimereni način. A time se gubi
uverljivost i snaga, magija vizije. Ono što je najtragičnije u ovoj
konstataciji je upravo to da je tvorac blistavih vizija i njihovih bledih
kopija – isti pisac, nekada mlad i nadahnut a sada slavan i pomalo umoran.
(1997)
0 komentara:
Постави коментар