U sumračno zimsko jutro, sa susnežicom koju vetar
vitla u lice, sredovečni muškarac zaustavlja auto, otvori prozor i zovne druga
koji užurbano korača trotoarom.
„Zdravo.
Kuda ideš?“
„Do
Biroa za zapošljavanje.“
„I
ja idem u tom pravcu. Upadaj.“
Pozvani
uđe u auto i oni kreću.
„Što
si tako poranio kad ne moraš?“
„Ma,
moram. Danas mi je termin da se javim a posle treba da sredim neke papire u
opštini. A na Birou je gužva ko na pijaci, ko da se nešto deli besplatno. A ne
smeš da zakasniš sa prijavljivanjem. Možeš da se prijaviš dan ranije ali dan kasnije
- nema šanse. Odmah dobiješ žuti karton a ako ponoviš kašnjenje mogu i da te
skinu sa evidencije.“
„I
šta to znači?“
„Brišu
te sa evidencije i onda nemaš zdravstveno osiguranje. Tek posle 6 meseci ili
godinu dana možeš ponovo da se prijaviš. I tu nema pardona. Ako si eventualno
bolestan mora lekar da ti da opravdanje da im odneseš...“
„Opasno,
bogami.“
„Još
kad bi od svega toga bilo neke vajde pa i da kažeš ’mora tako’. Prvi put kad
dođeš odmah ti kažu ’mi vam ne tražimo posao - vi ga sami tražite’. Tek ako
neki gazda ili firma traže radnika neke struke Biro će da im pošalje spisak
prijavljenih i to je, otprilike, sve. Ali su se naljutli kad sam ja, u anketi, na
pitanje ’šta očekujem od ove službe’ napisao ’samo zdravstveno osiguranje’. Savetnica
mi rekla ’šta vi mislite? kakav vam je to negativan stav’. A za ove dve godine
koliko sam prijavljen nisu me ni jednom pozvali niti obavestili o nekom oglasu
ili slično. Ništa. Jer, rekli su: ja sebi tražim posao a ne oni. I to mu je
to.“
„Pa
na koliko moraš da se javljaš?“
„Svaka
tri meseca. Prvo sam morao da se javljam svakog meseca. Išao sam i na neku
obuku kako da pišem molbe - to se sad zove ’si-vi’, kako da razgovaram sa
poslodavcem. Oni mlađi su imali i časove o poslovima koji se traže i mogućim
prekvalifikacijama a za nas matore ništa. Pola godine sam vodio dnevnik gde sam
konkurisao, s kim sam razgovarao o poslu. To sam pokazivao mojoj savetnici a
ona je cenila da li se dovoljno trudim ili ne. Za sve to vreme nisam dobijao ni
dinar materijalne pomoći jer postupak da to dobiješ traje li traje.“
„Pa
jesi li išao po firmama?“
„Nego
šta. Dva kruga sam napravio po svim firmama i privatnicima. Slao sam i prijave
na konkurse ali me nikad nisu zvali na razgovor. Kad vide da imaš preko 45
godina niko neće ni da te pogleda. Jedan privatnik mi rekao ’šta ćeš mi, za
koju godinu ćeš da zaređaš po bolovanjima a i kad si zdrav sve si sporiji a
meni trebaju mladi i brzi, koji trče i grizu’. Ispada da kad napuniš neke
godine najbolje je da legneš i umreš jer posla za tebe nema pa nema.“
„Nema
posla ni za mlade.“
„Znam
da nema ali šta ja da radim? Mlad nisam ali nemam nikakve uslove za penziju?
Gde sam, kome valjam? Džaba mi iskustvo i znanje, to nikome ne treba. A onda
oni na Birou pitaju ’kako to da niste nigde uspeli sa prijavom’, ’da niste
ostavili loš utisak na poslodavca’. Kao da ja namerno neću da radim nego više
volim da živim od ženine plate i crkavice koju mi stari daju od svoje male penzije,
kao da nemam decu koju hoću da školujem i izvedem na put? Još malo pa će neko
da mi prebaci što sam radio u firmi koja je, kako sad vole da kažu, neuspešno
privatizovana. Kao da sam ja rasprodao firme a ne država koju sad nije briga za
nas bez posla. Danas kad otvore fabriku za 30 radnika svi se slikaju kao da su
uradili bog zna šta. A kad su zatvarali firme sa po 1000 i više ljudi niko ni
reč nije rekao. Ovako kako su krenuli za 50 godina neće stići da pozapošljavaju
te koji su isterani iz svojih firmi. A gde su tek mladi? Srećom ćemo mi matori
do tada da pomremo i da spasimo sebe bede a njima se skinemo sa spiskova...
Izvini, nisi ti kriv i ne moraš da slušaš moje muke. Evo ga Biro, stanu tu
negde. Hvala ti i uzdravlje.“
Izašavši
iz auto, čovek se pogrbi, uvuče glavu među ramena - da li zbog vetra i hladnoće
ili muke svoje svakodnevne?
(2012)
0 komentara:
Постави коментар