POVRATAK STANOVNIKA KOMFORNIH RUPA Iščekujući film „Hobit - iznenadna avantura“

Pažljivo marketinški podgrevana temperatura oko filma „Hobit“, novog hita Pitera Džeksona, krivca za megauspešnu celuloidnu trilogiju „Gospodar prstenova“, dovedena je do ključanja. Premijera je tu, fanovi su u transu, na internetu su osvanuli ekskluzivni komadi filma (reč je, ipak, o lažnjacima), elitne jedinice ’pablik rilešn’ vojski rade non-stop, finansijsko-filmska vrhuška trlja ruke, bioskopi su širom otvorili vrata, video-pirati glancaju svoje kamkordere kojima će uslikati bioskopsku predstavu i okačiti je na forume za one iz siromašnijih predgrađa belosvetskih gradova... Sva ova ujdurma potvrđuje kako je film bio i ostao, pre svega, veliki cirkus i zabava za oči i uši, senzacija što oduzima dah i gleda se u grupi (koja deli svoje emocije/dobre i loše vibracije i prija joj što je na gomili). A najpoželjniji sadržaj za svetlosne predstave pokretnih slika jesu fantastične priče sa mnogo neobičnosti i tajanstvenosti; sve to „Hobit“ obilno nudi i pruža svima, sa poslovičnih 7 do 77 (pa i više) godina, kojima u svetu cinizma, džangrizavosti, sterilnog-rasipničkog života srednje klase Zapada (propagiranog kao ideal ljudskog življenja), treba s vremena na vreme malo bezazlene, lepo upakovane i slikane egzotike - sudeći po brojkama gledalaca i zaradi od „Gospodara prstenova“ takvih je puno, što obećava još masnog profita prodavcima korporacijske zabave.

            Roman „Hobit ili tamo i nazad“ objavljen je davne 1937. godine. Profesor na Oksfordu, Džon R. R. Tolkin (1892-1973) stavio je na papir ono što je pričao svojoj deci (legenda kaže da je za pojavu knjige potpuno nepoznatog pisca ’kriv’ i sin izdavača koji je pročitao rukopis i izmolio oca da knjigu objavi); priče su bile insirisane tatinim vanrednim poznavanjem germanskih i nordijskih bajki i saga ali i knjigama Endru Langa (1844-1912), škotskog profesora i pisca sklonog natprirodnom. Na temelju svojih znanja Tolkin je izmaštao samosvojan svet Srednje zemlje i naselio ga mnoštvom fantastičnih bića; u centru priče su hobiti (reč je Tolkinova kovanica staroengleskih reči za ’rupu’ i ’kopati’ i 1970-tih je ušla u rečnike engleskog jezika). Dakle, hobiti žive u rupama u zemlji ali ne prljavim, gadnim i vlažnim ili golim, suvim rupama već u fino nameštenim i ušuškanim jer hobitska rupa je sinonim za - udobnost. Hobiti su visoki otprilike polovinu visine ljudi a manji su od bradatih patuljaka; hobiti nemaju bradu, skloni su gojenju, posebno u predelu stomaka, vole da igraju i pevaju, vole da se oblače u jarke boje, ne nose cipele jer na njihovim stopalima rastu prirodni kožni đonovi i gusta, topla smeđa dlaka nalik ljudskoj kosi, imaju duge prste, dobroćudna lica i smeju se često, dubokim, prijatnim smehom (posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno). Hobiti su porodični ljudi, vezani za svoju zajednicu i kraj u kome su rođeni, uopšte nisu avanturisti jer se to kosi sa njihovim hedonističkim konceptom života. Ipak, hobit Bilbo Bagins će se, namamljen Gandalfovom čarobnjačkom prevarom/smicalicom, pridružiti družini koja se uputila do Samotne planine u čijim je pećinama skriveno blago zmaja Šmauga. Poduhvat će biti prilika da se upozna svet izvan hobitskog Okruga, da se sretnu razna bića i da Bilbo nađe magični prsten koji će biti zalog nekih novih avantura...

            Knjiga prepuna čudesnih bića i magije naišla je na vrlo povoljan odjek kod dece ali i kritike (o njoj je pohvalno pisao C. S. Luis, kasnije autor „Hronika Narnije“). „Hobit“ je nominovan za Karnegijevu medalju i dobitnik Njujork Herald Tribjuna za najbolju omladinsku knjigu. Izdavač je, na krilima uspeha, zatražio od Tolkina novu knjigu a on mu je ponudio delo „Silmarilion“ što je izdavač odbio jer je hteo još priča o hobitima. Tolkin je započeo novu knjigu ali se rad na njoj odužio kako zbog izbijanja II svetskog rata tako (i više) zbog toga što se priča ’otela’; ipak, kada se knjiga pojavila, 1950.g. pod naslovom „Gospodar prstenova“ postala je ne samo hit već i novi literarni klasik i jedan od temelja žanra epske fantastike (uz Hauardovog Konana i Luisovu Narniju). Rad na novoj knjizi naterao je Tolkina da temeljnije osmisli čitav prethodni koncept pa je promenio i karakter Goluma, učinivši ga agresivnijim; zbog toga je preradio peto poglavlje („Zagonetke u tami“) u „Hobitu“ i umesto miroljubivog rastanka, u usta Goluma stavio optužbe da je Bilbo lopov koga će zauvek mrzeti, što će biti jedan od temelja zapleta u „Gospodaru prstenova“. Tako je svet zamišljen za zabavu dece evoluirao u tvorevinu namenjenu ozbiljnijim čitaocima, sa kompleksnim zapletom i mnoštvom junaka različitih rasa/vrsta. „Hobit“ je začetak Tolkinovog životnog epa (mada je on, početko 1930-tih, već objavio poemu „Goblinova stopala“), smeštenog u period između pada Vilenjaka i uspona Ljudi, krcatog istorijama porodica, zajednica, ratovima i periodima mira; u osnovi svega leži prastara priča o borbi Dobra i Zla, Svetla i Tame, o Časti i Izdaji, ali i o Vođama i Podanicima, Hrabrosti i Kukavičluku - rečju o idealima/principima koji određuju živote pojedinaca.

            „Hobit“ je postao klasik dečije literature maltene odmah posle objavljivanja; njegova slava je pomalo potisnuta „Gospodarom prstenova“ jer se uglavnom pominje kao ’laki’ uvod u ovu trilogiju. Do sada je „Hobit“ doživeo prevode na bezmalo sve svetske jezike (kod nas je objavljen 1975, u ediciji „Raspust“ beogradskog „Nolita“, u prevodu Meri i Milana Milišića), a po njemu je načinjeno i nekoliko manje ili više uspelih adaptacija u stripu, crtanom filmu, radio drami odnosno u sveprisutnim kompjuterskim igrama. Džeksonova ideja da od „Hobita“ napravi (ni manje ni više nego) trilogiju, budi razumljiv oprez (ali i strah od megalomanije). Režiser svakako računa na uspeh „Gospodara prstenova“ i na radost publike zbog susreta sa starim znancima; znajući Džeksona mogu se očekivati i lepo slikani, impozantni pejzaži Novog Zelanda kao i puno dinamičnih scena - ali da li će to biti dovoljno za dobre filmove? Ostaje nam da se još malo strpimo do premijere, bioskopske ili piratske (jedino dostupne za one koji u svojim mestima nemaju bioskop); a najnestrpljiviji mogu se prihvatiti i originala, dakle - knjige.

(2012)