MUKE PO NEZAPOSLENOSTI


U sumračno zimsko jutro, sa susnežicom koju vetar vitla u lice, sredovečni muškarac zaustavlja auto, otvori prozor i zovne druga koji užurbano korača trotoarom.  
            „Zdravo. Kuda ideš?“
            „Do Biroa za zapošljavanje.“
            „I ja idem u tom pravcu. Upadaj.“
            Pozvani uđe u auto i oni kreću.
            „Što si tako poranio kad ne moraš?“
            „Ma, moram. Danas mi je termin da se javim a posle treba da sredim neke papire u opštini. A na Birou je gužva ko na pijaci, ko da se nešto deli besplatno. A ne smeš da zakasniš sa prijavljivanjem. Možeš da se prijaviš dan ranije ali dan kasnije - nema šanse. Odmah dobiješ žuti karton a ako ponoviš kašnjenje mogu i da te skinu sa evidencije.“
            „I šta to znači?“
            „Brišu te sa evidencije i onda nemaš zdravstveno osiguranje. Tek posle 6 meseci ili godinu dana možeš ponovo da se prijaviš. I tu nema pardona. Ako si eventualno bolestan mora lekar da ti da opravdanje da im odneseš...“
            „Opasno, bogami.“
            „Još kad bi od svega toga bilo neke vajde pa i da kažeš ’mora tako’. Prvi put kad dođeš odmah ti kažu ’mi vam ne tražimo posao - vi ga sami tražite’. Tek ako neki gazda ili firma traže radnika neke struke Biro će da im pošalje spisak prijavljenih i to je, otprilike, sve. Ali su se naljutli kad sam ja, u anketi, na pitanje ’šta očekujem od ove službe’ napisao ’samo zdravstveno osiguranje’. Savetnica mi rekla ’šta vi mislite? kakav vam je to negativan stav’. A za ove dve godine koliko sam prijavljen nisu me ni jednom pozvali niti obavestili o nekom oglasu ili slično. Ništa. Jer, rekli su: ja sebi tražim posao a ne oni. I to mu je to.“
            „Pa na koliko moraš da se javljaš?“
            „Svaka tri meseca. Prvo sam morao da se javljam svakog meseca. Išao sam i na neku obuku kako da pišem molbe - to se sad zove ’si-vi’, kako da razgovaram sa poslodavcem. Oni mlađi su imali i časove o poslovima koji se traže i mogućim prekvalifikacijama a za nas matore ništa. Pola godine sam vodio dnevnik gde sam konkurisao, s kim sam razgovarao o poslu. To sam pokazivao mojoj savetnici a ona je cenila da li se dovoljno trudim ili ne. Za sve to vreme nisam dobijao ni dinar materijalne pomoći jer postupak da to dobiješ traje li traje.“
            „Pa jesi li išao po firmama?“
            „Nego šta. Dva kruga sam napravio po svim firmama i privatnicima. Slao sam i prijave na konkurse ali me nikad nisu zvali na razgovor. Kad vide da imaš preko 45 godina niko neće ni da te pogleda. Jedan privatnik mi rekao ’šta ćeš mi, za koju godinu ćeš da zaređaš po bolovanjima a i kad si zdrav sve si sporiji a meni trebaju mladi i brzi, koji trče i grizu’. Ispada da kad napuniš neke godine najbolje je da legneš i umreš jer posla za tebe nema pa nema.“
            „Nema posla ni za mlade.“
            „Znam da nema ali šta ja da radim? Mlad nisam ali nemam nikakve uslove za penziju? Gde sam, kome valjam? Džaba mi iskustvo i znanje, to nikome ne treba. A onda oni na Birou pitaju ’kako to da niste nigde uspeli sa prijavom’, ’da niste ostavili loš utisak na poslodavca’. Kao da ja namerno neću da radim nego više volim da živim od ženine plate i crkavice koju mi stari daju od svoje male penzije, kao da nemam decu koju hoću da školujem i izvedem na put? Još malo pa će neko da mi prebaci što sam radio u firmi koja je, kako sad vole da kažu, neuspešno privatizovana. Kao da sam ja rasprodao firme a ne država koju sad nije briga za nas bez posla. Danas kad otvore fabriku za 30 radnika svi se slikaju kao da su uradili bog zna šta. A kad su zatvarali firme sa po 1000 i više ljudi niko ni reč nije rekao. Ovako kako su krenuli za 50 godina neće stići da pozapošljavaju te koji su isterani iz svojih firmi. A gde su tek mladi? Srećom ćemo mi matori do tada da pomremo i da spasimo sebe bede a njima se skinemo sa spiskova... Izvini, nisi ti kriv i ne moraš da slušaš moje muke. Evo ga Biro, stanu tu negde. Hvala ti i uzdravlje.“
            Izašavši iz auto, čovek se pogrbi, uvuče glavu među ramena - da li zbog vetra i hladnoće ili muke svoje svakodnevne?
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top