FRIZIRANE AJKULE I ENGLESKINJA Film „Duboko plavo more“

 („Deep Blue Sea“, 1999, režija Reni Harlin; glavne uloge: Sefron Barouz, Tomas Džejn, Semjuel R. Džekson, Žaklin Mek Kenzi, LL Kul Džej)

            Da postoji Udruženje za prava ajkula, sila holuvudskih faca bila bi optužena za podsticanje rasne netrpeljivosti, genocid i slične zločine koji ne zastarevaju. Najpre bi pred međumorsko/okeanskim sudom odgovarali tvorci hita „Ajkula“ (ili, tačnije, „Čeljusti“) iz 1975.g, režiser Spilberg i pisac romana Benčli, pa potom oni koji su skuckali nastavke, pa svakojake varijacije i vulgarizacije koje su krive što su ove ribe postale najomraženiji stanovnici slanih (pa i slatkih) voda. Naravno, za razne antropologe, sociologe i slične proučavaoce naše vrste, moglo bi biti zanimljiva ova mržnja vrhovnog predatora na suvom i gazde na/u mokrom. Pošto je vazduh pokoren, Čoveku ostaje da se dokaže na velikim prostranstvima koja pokrivaju ¾ Zemlje, valja mu savladati sve dubine sa problemima (de)kompresije i pritiska, ronilačkog pijanstva i mraka u kom pliva biće tako savršeno da je opstalo još iz vremena kada Čoveka nije  bilo ni u dalekim, dugoročnim planovima Majke Prirode.

            Elem, šta god bilo da bilo problematično s ajkulama, ostaje činjenica da publika voli da je ove ribe plaše po bioskopima pa joj se takvi filmovi i serviraju. Najnovije čudo u tom smislu je „Duboko plavo more“, pričica o tome su ambiciozni doktori i bogati biznismeni smislili da iz mozga ajkule izvuku supstancu koja će izlečiti Alchajmerovu bolest. Da bi se to postiglo morali su malkice da prčkaju po mozgu pomenute ribice od čega je ona postala pametnija i rešila da šmugne iz svog podvodnog zatvora i, usput, pojede svoje tvorce. Sve rečeno gledalac znatiželjni saznaje u prvih pola sata filma da bi u sledećih sat i kusur gledao lomatanja na putu prema površini onih koji su preživeli prvi udar. Dakle, puno vremena za pirotehniku, slabašno glumatanje u nategnutim dijalozima o „ozbiljnim temama“ i psiho problemima (tipa: „ja se bojim“, „nemoj“, „ja sam kukavica“, „ti si nas uvalila u ovo zbog svojih ambicija“, „ljudi dajmo se organizirati“), sa puno trčanja gore-dole i plivanja svim stilovima i, najvažnije, iskrsavanja gadnih riba s krupnim snimcima njihovog hranjenja uz prigodno vrištanje i trzanje otkinutih nogu. Od doba „Ajkule“ ova rabota, sa sve keženjem zuba, prilično je napredovala, snimci grickanja i krckanja su uverljiviji i duži, mada se omakne i koji slabije odrađeni pokret. Gledaocima ostaje da navijaju za ovaj ili onaj lik (lepuškastu doktoricu koja je ovo zamesila, sposobnog momka na uslovnoj slobodi, bogataša koji je jednom preživeo lavinu, plašljivog tehničara, plavojku ili neuspešno simpatičnog kuvara i njegovog papagaja). Jedan po jedan pomenuti bivaju eliminisani na manje-više spektakularan način i na površinu stižu dvojica (pogodite koja; među njima nije onaj za koga bi se, u startu, kladili da će uspeti – eto male scenarističke cake i ispada iz šablona) i jedna dama spremna da se žrtvuje da bi i poslednja beštija bila usmrćena (eto još jednog iskakanja, pojačanog time što ona nije ni plavuša; ali, možda je to zbog njenog jakog engleskog akcenta, što će reći da gospođica nije Amerikanka, možda nema ni zeleni karton, da je sumnjiva itd. itd.). Eliminacija poslednje ajkule obavlja se eksplozivom, skoro kao i u „Ajkuli“ ali se, zato, Spilberg nije setio da se iz gadne čeljusti možete izbaviti izbijanjem njenog oka – krstom!

            Muljanje ljudi sa Prirodom, izigravanje Boga i kazna za takve rabote jedna je od najstarijih Science Fiction tema. Njeno razvodnjavanje za potrebe spektakla, uz banalizovanje svih etičkih normi zaštitni je znak bezbroj nedela koja nude puku akciju i samo akciju. U takvom nizu „Duboko plavo more“ tek je jedan beočug, ni po čemu izuzetan (mada treba priznati da režiser barem nije pokušao da uvali i šemu duple smrti zloće – ovde jednom ubijena ajkula ostaje zauvek mrtva). Dakle, gledajte da bi gledali, ako nemate pametnija posla i imate/nemate sva sata struje viška.

(2000)