Nova pesnička knjiga Slobodana
Vukanovića (1944) nastavak je njegovih prethodnih poetskih traganja u
kojima značajno mesto zauzimaju motivi koji pripadaju naučno fantastičnom (Science Fiction) književnom miljeu i po čemu
je Vukanović izuzetna pojava u
savremenoj jugoslovenskoj poeziji. U svetskim tokovima poezije, SF motivi prisutni su i u radovima
pesnika ’glavnog toka’ a postoji i čitava zasebna SF pesnička scena sa sopstvenim, specijalizovanim časopisima,
izdavačkim kućama i godišnjim nagradama. Kod nas je, na žalost, SF u poeziji skrajnut (isti je slučaj i
sa SF prozom) te je otuda Vukanovićev
napor više nego značajan i interesantan.
Njegovu novu knjigu
otvara ciklus „Bude se krionistički
ljudi“ čitav okrenut SF-u. Vukanović peva o osmatranju nebesa
teleskopom, susretu sa zvezdama i galaksijama, nekim drugim (budućim?)
civilizacijama. Uz oduševljenje viđenim postepeno se rađa i osećanje straha
pred beskonačnim, svest o majušnosti spram nepojamnih snaga kakve su kvazari i
crne rupe. Pesma „Novo božanstvo vode“
lucidan je uvid u moguću budućnost, sledeću stepenicu ljudske samo-evolucije.
Novi korak u razvoju
spoznaje o fatalnom mikro-mega odnosu Čoveka
i Kosmosa je i ciklus „Ovo nije vek za nežne“ i pesma „Srešćemo se u Labudovon jezeru“ dok dve
pesme pod naslovom „U kompju paviljonu
elektron erotikona...“ nude pogled na virtuelnu (mašinom generisanu) stvarnost
i doživljaje u njoj. (Ovoj ’kompjuterskoj’ podcelini pripada i pesma „Isti su, samo moj ima Ih! Ah! Oh!“).
Ciklus „Upamti ovu noć“ naizgled napušta prethodne
teme i bavi se biljem uz dozu humora i sloj mitskog, no pesma „Ispovest bilja u Botaničkom institutu za
komunikacije“ vraća SF osećaj,
ovog puta na nivou znatno bližem svakodnevnom (SF u krajnjem ne postoji samo u globalnim temama).
Sličan postupak, uz
intenziviranje upliva svakodnevnog, prošlosti i mita, nalazimo u ciklusu „Drže se za ruke“ koji, nakon pesama o
moru, mornarima i graditeljima (zanimljiva je moguća paralela između ovih
pesama i već pomenute pesme „Novo
božanstvno vode“), kulminira u pesmi „Psihoanaliza
porodice Vučević“ u kojoj su preci i potomci spojeni u niz neprekinutih
radosti i patnji, kao esencija ljudskog veka.
Ciklus „Gde je princ?“, kojim se ova zbirka i
zaključuje, duhovito se okreće temama samog pesništva, odnosno doživljaju
umetničkog dela te arhetipskoj višesmislenosti poetskog postupka.
Vukanović se oglašava kao pesnik dubokog osećaja za paradoks i
apsurd koji prati ovaj svet, počev od njegove izgubljenosti u Svemiru, preko čovekovog posezanja za
artificijelnim stvarnostima (što je svojevrstan beg od fizičkog bitisanja) do
neprestanog obnavljanja generacijskih tragedija (u kojima se menjaju samo neki
materijalno-tehnički elementi-pomagala ali je u osnovi emocionalni predznak
isti).
Zaključimo na kraju da
je nova Vukanovićeva knjiga daljnji
korak u produbljivanju njegovog, kako je ranije napomenutog, posebnog,
nesvakidašnjeg pesničkog puta.
(1996)
0 komentara:
Постави коментар