Elementi naučne fantastike u poeziji Scijentizma

Razvoj nauke koji ubrzano i bespovratno menja svet, stavio je na velike muke svekoliku Umetnost. Globalno uspostavljanje nove, tehnološke, haj-teh, civilizacije kao krune procesa započetog Industrijskom revolucijom, od kada, po pravilu geometrijske progresije, ubrzava zahvatajući sve šire oblasti življenja, bitno menja položaj čoveka, kao jedinke i vrste, u sadašnjem trenutku i onima koji dolaze. Međutim, uprkos promeni parametara koji definišu i određuju egzistenciju, u etabliranoj se Umetnosti i dalje oseća određena nelagodnost pa i odbojnost prema novinama. Kao da se sve one dešavaju previše brzo i čine se pojedinim umetnicima previše kratkotrajnim i varljivim spram opštih i večnih tema kojima oni nameravaju da se bave. Tako na delu postaje očigledan određeni stepen konzervativizma tih umetnika kome je koren u zatvorenom i okoštalom shvatanju same Umetnosti. Neosporno je, naime, da se Umetnost, u svim svojim oblicima, bavi „večitim i opštim“ temama ljudske egzistencije i taj bazični nivo prepoznatljiv je u svim umetničkim tvorevinama, u svim epohama i kulturama. Ono što je različito jesu pojavni oblici, tj. onaj sloj dela koji je uslovljen konkretnim vremenom, društvom i pojedincem koji stvara. No, kako istoriju čovečanstva možemo sagledati kao niz sistema organizovanja života koji se neprestano i sve brže menjaju, desilo se, ili bolje rečeno, dešava se da se spoljno okruženje umetnika menja tako snažno i radikalno da on ne može da ga prati-spoznaje. Tako stvaralac (pre svega mislimo na etablirane, one koji zagovaraju proverenu statičnost kao zalog trajnosti i vrednosti) dolazi u raskorak sa sopstvenim vremenom što može da rezultira pomenutim konzervativizmom koji ume da se prerušava (npr. u lokalističkim nišama) pred globalnim procesima; sledstveno tome i autori koji pokušavaju da sagledaju širine promena bivaju skrajnuti i nipodaštavani.

Poezija kao kraljica Umetnosti reči pretenduje na vrhunske uzlete i senzacije te je, po prirodi stvari, bliža idealu večitih vrednosti, što, opet, podrazumeva i veću rezervu prema trenutnom i novom. Otuda je „poetsko“ bavljenje napretkom nauke i tehnike i promenama koje one donose bilo svedeno na izdvojene pokrete i pravce apartne od etablirane matice (koja još zazire i od Dadaizma i Nadrealizma koji su proslavljali Homo ludensa, skriveni, neobuzdani lik stvari koji je nedovoljno akademski „ozbiljan“ mada Nadrealizmu nije bila strana i nepoznata revolucija u psihologiji i psihijatriji s početka XX veka; sličan je bio odnos i prema Futuristima i sličnim zagovornicima tehnološkog napretka kapitalističkog društva).

Čini se da su za većinu umetnika neinteresantna bilo kakva dešavanja u svetovima nauke te oni na njih ne obraćaju pažnju iako su koreni promena čitavih ustrojstava u kojima živimo upravo u njima. Ponekad se može steći utisak da u krugovima etabliranih umetnika kruži - bauk Nauke.

*

  

Scijentizam, pesnički pravac koji je svojim prvim knjigama zacrtao Miroljub Todorović

(1940), inovativan je i prepoznatljiv po svom tematskom interesovanju (uz koji slede i odgovarajući pomaci na nivou jezika koje takva poezija koristi). Poeme „Planeta“ (1965) i „Putovanje u Zvezdaliju“ (1970) kao osnovnu temu “obrađuju” kosmička putovanja i odnos čoveka prema, nazovimo ga tako, sekundarnom okruženju, i po tome se razlikuju od svih poetskih tvorevina etablirane literature tog vremena. Ono što ova dela još bitnije izdvaja jeste da se iza tema nalazi i sveukupno drugačije sagledavanje i sameravanje sveta i ljudske egzistencije. Todorović napušta usvojeni koncept koji u najširoj viziji vidi čoveka na nivou planete Zemlje, tog primarnog matičnog okruženja i njegovo postojanje i sudbinu diže na sledeću, višu stepenicu, smeštajući da u još šire, (gotovo) beskrajno okruženje - Kosmos, Univerzum. Zahvaljujući naukama otvoreni su novi horizonti i dveri drugih svetova i dimenzija. Spram ovog bogatstva kojim je okruženo, čovečanstvo je tek „trun u Božijem oku“ a dosadašnja antropocentrična i antropošovinistička shvatanja postaju smešna. Ova nova slika bitno relativizuje dosadašnje vrednosne sisteme i razvoj čitavog čovečanstva u proteklim epohama.

*

Iako je intelektualno-umetnička zavodljivost prostora, koji su otvoreni razvojem Nauke, ogromna, ona je gotovo potpuno ostala bez odjeka u etabliranim Umetnostima. Jedino mesto na kome ove teme opstaju jeste žanr naučne fantastike koji je, u akademskim krugovima, bez obzira na svoje kvalitete (a oni su, kao i svuda, različiti, od bezvrednih do remek-dela), prezren kao paraliteratura (posebno kod nas, pošto se situacija po tom pitanju u svetu menja u pravcu priznavanja “ravnopravnosti”, umetničke i vrednosne, naučnoj fantastici).

*

Putovanje u svemir, na druge planete, znane su teme književnih dela iz antičkog doba, počev od Lukijana Samosaćanina. Brojni autori su se otisnuli u kosmičke avanture upotrebljavajući razna sredstva (materijalna ili spiritističko-ezoterijska), što je bio pokušaj da se zadovolji želja za otkrivanjem novog, nepoznatog, nedohvatljivog, onog što je iza i izvan. Naravno, podsmeh je bio stalni pratilac ovakvih dela.

*

Tek u XX veku kada su fizika, tehnologija i kosmologija učinile kosmička putovanja verovatnim (a zatim ih i ostvarila), vekovima stara ideja dobila je podlogu u realnosti. Istraživanja sve savršenijim sredstvima otkrivala su i otkrivaju mnoštvo gotovo fantastičnih pojava (kvazare, crne rupe, bele patuljke, pozadinsko zračenje, nebrojane galaksije, planete koje kruže oko drugih sunaca...). Korpus ovih znanja prate i brojne teorije i hipoteze na njima zasnovane. Naučna fantastika korista dostupna znanja i ugrađuje ih u svoj “svemirski” segment. Mašta se nadovezuje na ono što je poznato i hrli dalje. (Naravno, još uvek postoje i dela koja se ne obaziru na nauku u svojim pričama, kao što ima i onih koja upravo insistiraju na naučnoj utemeljenosti činjenica kojima barataju.) Nauka je, u svakom slučaju, promenila mnoge kanone ovog žanra, uspostavila nove redove veličina po kojima se određuje postojanje, a konkretni uspesi astronautike dali su ovim delima dodatnu dozu uverljivosti.

*

Todorovićeve poeme nose u sebi spoznaju o nepostojanju odnosno prestanku neprikosnovenosti čovečanstva u Svemiru, o moćnim zakonima po kojima je sazdano i ograničeno, po kojima funkcioniše ono i čitav Univerzum što se širi u nepojmljiv beskraj. U tim i takvim okvirima putovanja kroz “sekundarno okruženje”, na druge planete, nužna su kako da bi se otkrilo ono nepoznato van ljudi, tako i da bi se otkrilo ono u njima. Kosmička sudbina čovečanstva (o kojoj govori Artur Klark) pojavljuje se kao izlaz iz jedne i ulazak u drugu fazu razvoja čoveka, u kojoj će se naša vrsta susresti sa svojim ograničenjima, prevazilaziti ih i hrliti prema novim horizontima koji izjednačuju Nauku i Umetnost, Nauku i Lepotu (što već sada naziremo u predivnim znanjima teorijske fizike koja ushićuju kao i najbolja poezija). U takvoj strukturi najveći izazov biće susret sa drugačijim oblicima života i inteligencija (sićušnim ili velikim kao planeta). Zagonetka spoznaje tuđinske svesti biće dokaz doraslosti čoveka najvećim Tajnama.

*

Osim interesa za nauku “gresi” naučne fantastike jesu i njena okrenutost budućnosti odnosno nemimetičko spekulisanje tj. maštanje. Za “ozbilje i temeljne” ljude razmišljanje o budućnosti, posebno onoj daljoj i kosmičkoj, dokaz su nedoraslosti, nepripadanja svetu trezvenih, okrenutih sadašnjosti i kratkotrajnoj budućnosti (u kojoj se trebaju ostvariti odgovarajuće zamisli započete danas ili juče a usmerene prema sopstvenom boljitku). Sve što iskače iz ovog šablona i nije sa obe noge ukopano u zbilji ne može naići ni na kakvo odobravanje i poštovanje uzročno-posledičnih ljudi. Tako dolazimo da kontradiktornosti na kojoj se baziraju razmišljanja većine običnih pojedinaca i umetnika. Materijalistički koncept stvarnosti insistira na izvesnosti a, takođe, otvara mnoštvo pogleda u budućnost. Doda li se ovome i nasleđeni otpor prema bilo kakvoj budućnosti drugačijoj od one koja je Svetim spisima raznih religija određena kao “prava”, jasno je zašto umetnička dela okrenuta budućnosti (i mašti) nailaze na odmahivanje i sleganje ramenima i, u najboljem slučaju, svrstavaju se u omladinsku i dečiju lektiru, zajedno sa bajkama i sličnim sadržajima (uz zaboravljanje da su bajke ogoljeni šabloni vrednosnih sistema po kojima svi živimo).

*

Naučna fantastika najčešće se “pojavljuje” u proznom obliku. No, to ne znači da ne postoji i naučno fantastična poezija. Ova i ovakva poezija deli sudbinu žanra - prezrena je (možda čak i više od prozne braće), pojavljuje se u specijalizovanim časopisima za naučnu fantastiku što ograničava njenu dostupnost i, po principu getoizovane egzistencije, ima svoja posebna udruženja koja dodeljuju godišnje nagrade najboljima i sl. Osnovna karakteristika najvećeg dela žanrovske, naučno fantastične poezije je njena izrazita narativnost. Razlozi za ovu tendenciju su dvojaki: stvaranje novih i drugačijih svetova zahteva brojna objašnjenja što oduzima i ograničava prostor za čiste metafore a nije zanemarljiva ni potreba pesnika da bude što jasniji i prijemčiviji. Stoga je ova poezija često bliska epskom poetskom ključu.

*

Todorovićeve poeme „Planeta“ i „Putovanje u Zvezdaliju“ bave se sasvim prepoznatljivim naučnofantastičnim temama - putovanje u svemir, susreti sa vanzemaljskim životnim oblicima i (ne)objašnjivim fenomenima. Pesnik uspeva da naraciju svede na najmanju meru i da je “subjektivno” oboji tojest da umesto pukog nabrajanja sve događaje predstavi iz vizure putnika. Na taj su način čudesa “očovečena”, predstavljena iz perspektive čoveka što nužno podrazumeva i određeni stepen njihove prerade i prilagođavanja čemu se pridružuje i (ne)svesna mitologija kojom je uspostavljena veza budućih i prošlih putnika i njihovih poduhvata na osnovnom nivou (koji se ne menja kroz vekove) - svi su/smo putnici u nepoznato, nedodirljivo, vrtoglavo nepoznato.

*

“Očovečenje” je jedan od važnih problema u naučnoj fantastici. Naime, težeći da se što vernije predstave čudesa svemirskih putešestvija, odnosno dešavanja na njima, pisci prečesto zaboravljaju ljude koji su u svemirskim brodovima i skafanderima i takva dela postaju puka revija tehničkih domišljatosti čime se potvrđuje teza o literarnoj bezvrednosti naučne fantastike. Jer, “glavni junak” ovog žanra, kao i svekolike Umetnosti, jeste - Čovek i bez pokušaja da se sagleda njegov položaj u bilo kojoj situaciji, njegovi doživljaji, fizičke i psihičke promene, nema ni valjanog umetničkog dela. U tom traganju za čovekom i njegovim mestom u budućim svetovima, neminovno je spoznati i jednu od konstantnih crta ljudskog ponašanja - pokušaj da se sve “mitologizuje”, da se od svega pravi priča koja odgovara određenim obrascima po kojima se svi ponašamo, po kojima smo naučeni da spoznajemo svet. Ti obrasci se, naravno, menjaju ali je to izuzetno spor proces i nije direktno vezan za razvoj tehničkih civilizacija (mada ga one svakako ubrzavaju). Svojevrsni raskorak tehničkog i duhovnog nivoa, njihovi međusobni uticaji u nekim budućim svetovima, velika su i važna tema naučne fantastike s kojom su spremni da se uhvate u koštac samo seriozni umetnici koji nisu puki, fanatični obožavaoci tehno-progresa.

*

Kako je već rečeno naučna fantastika koristi, za svoje potrebe, naučna znanja, hipoteze i teorije. Shodno tome, za ovakva dela je normalna upotreba posebnog jezika - termina kojima pojedine naučne i tehničke discipline “barataju”. Ovakav diskurs daje potrebnu dozu uverljivosti umetničkim delima (koju konzumenti očekuju) ali i otvara nove, običnom jeziku teško dostupne vidike. Naravno, pitanje balansa “običnog” i “specijalnog” jezika, njihovog dovođenja u vezu koja neće biti na uštrb jednog od njih, već će se uspostaviti odnos “simbioze”, dopunjavanja, izuzetno je osetljivo. Uspešno rešavanje ovog problema zavisi od mnoštva raznovrsnih i za svako pojedinačno delo specifičnih uslova a polazni reper za sve upotrebe specijalnih jezika je pretpostavljena količina istog u “opštoj upotrebi” a koja može biti premašena u određenom stepenu (koji, opet, ne sme biti previsok da se ne bi izazvao kontra-efekat, odbojnost čitalaca prema onome što se ne razume).

*

Upotreba “naučnog” jezika u Todorovićevim poemama funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, njime se definišu fenomeni Kosmosa na egzaktan način koji poezija ne poznaje. Tako u pesmi “srastaju” dva (često oprečna) principa i načina mišljenja i izražavanja. Spoj se, u početku, može činiti gotovo bogohulnim, posebno kada pesnik počne da upotrebljava i matematičke formule kao pomoćno sredstvo tj. kao oblik pesme. U tim se trenucima stavlja na probu ne samo “elastičnost” medija poezije već i (možda i više) otvorenost pesnika i čitaoca, spremnost da se prihvaćeni šabloni (koji uporno daju bogohulnu uzbunu) i definicije preispituju i da se, u krajnjem, iznova postavi pitanje „šta jeste a šta nije poezija?“

*

I, kako se to već mnoštvo puta (uvek kada je neka novina u pitanju) potvrdilo, poezija poseduje daleko veću snagu nego što to većina (autora, teoretičara, čitalaca) očekuje. Tako se i strogi, suvoparni jezik Nauke uklapa, čak i transformiše i otkriva svoje “umetničko lice” (jer i Nauka je Umetnost) a “standardni pesnički jezik” biva pročišćen i dopunjen novim značenjima. Na dubljem nivou ova simbioza (koja će prerasti u jedinstvo) potvrda je da su emocije i intelekt neraskidivo srasli u celovitom biću samosvesti.

*

Naučna fantastika razvijala je svoju specifičnu ikonografiju u okviru koje značajno mesto imaju i brojni naučni i pseudo-naučni termini, kovanice i skraćenice. I svetska naučno fantastična poezija preuzela je deo tog iskustva i koristi ga prema svojim potrebama. Obzirom da su Todorovićeve poeme pionirski poduhvat na tom polju u našoj poeziji, sva jezička rešenja koja je primenio originalna su i nova i predstavljaju kretanje po potpuno nepoznatim teritorijama dok su duhovite složenice začetak pesnikove interne ikonografije.

*

Scijentizam je nesumnjivo prodor u sam koren poezije, razotkrivanje mogućnosti koje ona nosi a koje tradicionalnim pristupom nikada ne bi bile spoznate. Nove teme, novi načini izražavanja i sredstva kojima se grade metafore, šire teritoriju poetskog i u, dotad, nepesničke sfere koje jesu i nova lica sveta. Naravno, početni koraci u novo imaju svoja ograničenja: nužnost da se poštuju izvorna značenja naučnih termina, da se poštuju „lege artis“ postulati (inače će se sva novina izvrnuti u parodiju) mogu da “teško padaju” upravo zbog nepostojanja uzora na koga bi se pesnik ugledao. Velika nepoznanica je i količina znanja koju čitaoci poseduju odnosno treba da poseduju da bi “pravilno” razumeli ponuđene sadržaje. U svakom slučaju, ovakva poezija zahteva veće angažovanje kako stvaraoca tako i konzumenta ali i ponuđene vizije svojom zavodljivošću i intrigantnošću opravdavaju uloženi trud. Todorovićeve poeme „Planeta“ i „Putovanje u Zvezdaliju“ upravo zbog kompleksnih vizija koje donose ostaju rariteti u našoj poeziji.

*

Tragom Todorovićeve avanture krenulo je još nekoliko naših pesnika koji su, kraće ili duže, ostajali verni Scijentizmu, kao jednom ogranku Signalizma, neoavangarnog pokreta aktovnog od 1960-toh do danas. Jedan od osvedočenih “Scijentista”, kome se konstantno vraća, je i Slobodan Vukanović (1944). Njegov najsvežiji rad na ovom polju je poetska knjiga-plakat (štampan u formi plakata, na papiru u prvom i metalu u drugom izdanju) „Nije za nježne“. Ovo delo je takođe okrenuto naučnofantastičnim motivima, kao i neke ranije Vukanovićeve knjige.

Vukanovićeva pažnja je u ovom delu fokusirana na “ovozemaljsku” budućnost i promene koje ona donosi u strukturi i organizaciji života na rodnoj nam planeti, na prodore u same kodove koji određuju vrstu, njeno postojanje. Zahvaljujući takvim mogućnostima sagledavaju se razvoji generacija, otkrivaju “uspešni geni” koji su ključevi opstanka da bi, u krajnjoj instanci, početak i kraj ljudi bio prepoznat u „zvijezdama pahuljicama svemira“. Napredak Nauke omogućio je i drugačiji prodor u mikrokosmos (osim onog u korene DNK) i komunikaciju sa drugačijim ovozemaljskim oblikom života - biljkama, koje nas okružuju i za koje ne marimo previše. “Ispovesti” cveća otkrivaju čoveka gledanog iz drugog ugla. U tom drugom, krivom ogledalu itekako su vidljive i njegove slabosti i samoživost i bahatost. Robotika, razvoj mehaničke inteligencije, takođe je povod za preispitivanje ustoličenih, ukorenjenih, samoljubivih predstava o Čoveku Pobedniku koje vode u jalovo samozadovoljstvo.

*

Spoznaja iluzija o svojoj važnosti motiv je i u pesmama o krioničkim ljudima koji “varaju” prirodu i odlažu svoj nestanak da bi se, posle veštačkog sna, probudili u svetu koji ne razumeju, koji im je stran i kome oni ne trebaju; u pesmi o „novom božanstvu vode“, sa dozom zdravog humora, govori-peva se o stvaranju nove, akva homini, vrste zarad koje se “obični” ljudi odriču delova svog tela.

*

Vukanovićeva poezija manje poseže za specijalnim, naučnim jezicima što je određeno samom tematikom knjige ali to nimalo ne umanjuje prepoznatljivost motiva iz naučnofantastičnog žanra.  Mitološki sloj, očit kod Todorovića, i kod Vukanovića funkcioniše i dograđuje “očovečenu” sliku budućih vremena u kojima se postavljaju pitanja prepoznavanja sopstvenog identiteta i odlučuje o kretanju novim putevima postojanja.

*

Zaključimo na kraju ovog fragmentarnog, te samim tim nepotpunog i, svakako, nedorečenog, osvrta na elemente naučne fantastike u Scijentističkoj poeziji M. Todorovića i S. Vukanovića, da je reč o neosporno zanimljivom poetskom pravcu, odnosno pesničkim knjigama koje plane svežinom i nadahnutošću te otvaraju, za neke nove generacije stvaralaca, prostore koji obećavaju bogatu žetvu dela visokih i trajnih vrednosti.

 (1997, „Signal” No. 18, 1998.)

RESPEKTABILNI DEO SVEUKUPNE SAVREMENE LITERATURE - „Književna fantastika: almanah 2014.“; izdavač „Čarobna knjiga“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Vremena intenzivne izdavačke aktivnosti, brojnih medija i, nadasve, bezgranične otvorenosti Interneta čine se idealnim za ljubitelje bilo kakve umetničke vrste/žanra. No, navodno obilje i laka dostupnost nisu bez mana jer se u moru mogućnosti otvara drugi problem, ne više gde tražiti već - šta tražiti. Iako su nominalno dostupne sve informacije  valja znati šta je to što zadovoljava nečije želje i interese. Otuda su dobrodošli (ili čak nužni) vodiči, leksikoni, almanasi iz svih oblasti umetnosti (i drugih ljudskih delatnosti/aktivnosti). Njihova se instruktivna uloga menja jer se okruženje promenilo ali to nimalo ne umanjuje njihov značaj. A što je oblast kojom se ovakve publikacije bave specifičnija to je njihova relevantnost veća, značajnija.

            U jugoslovensko/srpskoj istoriji naučne fantastike postoje dva almanaha koji su otvorili i obeležili epohe. „Andromeda - almanah naučne fantastike“ urednika Gavrila Vučkovića, izdanje BIGZa, u tri toma (1976, 1977, 1978), označio je početak ambicioznog predstavljanja ovog žanra do tada marginalizovanog i tretiranog kao šund litaratura. Iako nije potrajala dugo „Andromeda“ je imala veliki odjek na tadašnjoj kulturnoj sceni. „Monolit - Science Fictio almanah“ urednika i izdavača Bobana Kneževića označio je sledeću stepenicu u razvoju naučne fantastike na ovim prostorima jer je čitaocima otkrio da pored klasične postoji i moderna naučna fantastika nastala u okrilju „Novog talasa“, umetnički zrela i provokativna. „Andromeda“ je oživela knjišku ediciju „Kentaur“ dok  „Monolit“ (do sada objavljeno deset tomova) prati knjiška edicija „Znak Sagite“ i aktivnosti Kluba ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koji je okupio mnoge mlade pisce žanrovske fantastike.

REČ KRITIKE

„Književnu fantastiku: almanah 2014.“ uređuje Dragoslav Igrošanac, inače urednik Internet sajta „Art Anima“ koji već osam godina kontinuirano i ozbiljno prati dzarešavanja na savremenoj žanrovskoj sceni. „Književna fantastika“ baštini iskustva almanaha prethodnika ali odlazi i korak dalje. „Andromeda“ i „Monolit“ su objavljivali romane, novele, priče, poeziju i eseje i tako donosili teško dostupne informacije o svetskim dometima naučne fantastike; povremeno su objavljivali i dela domaćih pisaca. „Književna fantastika“ isključivo se bavi domaćom fantastikom odnosno teorijskim radovima domaćih autora. Sadržaj je podeljen na primarnu i sekundarnu književnost; prvi deo čini deset priča renomiranih autora (Zoran Živković, Goran Skrobonja, Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Adrijan Sarajlija, Darko Tuševljaković, Oto Oltvanji, Pavle Zelić, Aleksandar Žiljak) i poezija Slobodana Vukanovića, koje otkrivaju širinu tematske i stilske lepeze koja se kreće od prepoznatljivih žanrovskih tema/obrazaca preko njihovog mešanja do glavnotokovske fantastike. O svom radu, u delu „Intervjui“, govore Z. Živković, Slobodan Vladušić i Mina D. Todorović. Teorijski segmenti „Ogledi“ i „Istraživanja“ donose promišljanja opusa značajnih pisaca Dž. G. Balarda (piše Dejan Ognjanović), Kurt Vonegata (piše G. Skrobonja), Filipa Dika (piše Mladen Jakovljević). O romanu „Gvozdena peta“ Džeka Londona piše Zorica Đergović Joksimović a Ksenija Prodanović odgovora na pitanje „Zašto je distopija toliko popularna kod mladih?“. Almanah zaključuju prikazi aktuelnih knjiga, spisak naučnofantastičnih knjiga koje su važne piscu Ivanu Lutzu i tekst o strip školi „Đorđe Lobačov“ koju dve decenije vodi Vladimira Vlade Vesović.

Almanah „Književna fantastika“ otkriva da je žanrovska fantastika odavno iskoračila iz zabrana paraliterature odnosno da je nesporno respektabilni deo sveukupne savremene literature kome valja pokloniti punu pažnju.

(„Dnevnik“, 2014)

ZAOSTAVŠTINA ZA NOVI MILENIJUM „Otklon, antologija crnogorske poezije druge polovine XX veka“ priređivači Milić Popović i Bogić Rakočević, izdavač DOB, Podgorica, 2000.

„(...) svako posmatranje zavisi od ličnih svojstava posmatrača (...) prema svemu što slijedi treba (se) odnositi sa dozom sarkazma – ako ne već i sa potpunom nevjericom“ napisao je Josif Brodski a priređivači antologije „Otklon“ te milsi, kao moto, stavili na početak svog dela, nateravši tako čitaoca da pre samog iščitavanja prihvati ili uvaži – s nevericom – ovaj stav. Zašto nevericom? Jer je uobičajeno da se antologije smatraju ozbiljnim, temeljno prostudiranim i pažljivo izvedenim poduhvatima koji ostaju, zbog svoje vrednosti, trajni reper svim potonjim generacijama. „Krivci“ za nastanak ove antologije, pak, zadržavaju pravo da njihovo viđenje nije sveopšte, da oni „poseduju određeni stepen realnosti“ ali da ne pretenduju na „potpuno svođenje računa“ (kome nisu ni težili). Čemu taj otklon, rezerva kad je umetnost carstvo subjektivnog (pošto se ne meri ni na metar ni na kilogram)? Zbog prevelike blizine objekta posmatranja? Možda. U umetnosti ono što je zaista vredno sagledivo je tek sa višedecenijske distance koja će destilovati (po opštem stavu) ono „pravo“ (ali je uvek prisutna sumnja da je neki autor ostao nepravedno nepriznat ili, čak, potpuno nepoznat, zatrpan ogromnom produkcijom). Mogući odgovor na zadršku nalazimo već na stranicama koje slede za motom, u predgovoru naslovljenom simbolično-problematično-posprdno „Trube“ u kome se skicira stanje na (bojnom) polju koje je predmet interesovanja, te se konstatuju istorijski koreni tj. nasleđe kao temelj na kome je počela gradnja kule nove crnogorske poezije. A taj osnov jeste epsko-romantičarsko-mitski uslovljen istorijskim položajem sredine u kojoj je nastao, da bi sa njega, u drugoj polovini XX veka, u decenijama mira i prosperiteta, krenula da niče neka drugojačija poezija te se sada, pred novim milenijumom, postavilo pitanje šta se uradilo, gde stiglo.

            Ovom antologijom, kao i nekim ranijim („Kvarenje omladine“, „So What?“), jasno je konstatovano zatečeno stanje, opterećujuća obaveznost tradicije od koje se generacije stasale u drugačijim uslovima pokušavaju otrgnuti zarad otvaranja prema novom vremenu i njegovim damarima. No, duboki koreni vekovnih vrednosnih sistema ne daju se tako lako raskinuti niti, u blažoj varijanti, modifikovati. Novo se uvek ispostavlja kako iskorak u izneveravanje amaneta predaka, posebno ako se na terenu gde je carevala ozbiljnost tipa „nacionalni identitet i opstanak“ pojave glasovi skloni postavljanju „neugodnih“ pitanja ili posprdnim dosetkama. Svakako da se vekovne kolotečine ne mogu, za 50 godina, preskočiti niti preusmeriti, odnosno da paralelno sa realnošću koju prepoznaju, prihvataju i potenciraju priređivači „Otklona“ egzistira još jedna bazirana na tradicionalizmu.

            Kako se vremenom društvene prilike i svet menjaju, napredak umetnosti ne može se zaustaviti – protivljenje tom procesu uspeće da ga uspori ali ne i spreči – te je promena u crnogorskoj poeziji evidentna i ogleda se u razbuktavanju mnoštva različitih poetika, što će dovesti kritičare i teoretičare pred novu dilemu: šta sve postoji i šta od toga vredi? Imperativu prevrednovanja prošlosti dodaje se onaj sagledavanja svekolikog dešavanja i njegovog ocenjivanja u rasponu od tekućih prikaza do antologija. Sve u svemu, mukama priređivača nigde kraja, sa sviju strana vrebaju ograničenja i iskušenja. Čak i sa osnovnim principom treba se izboriti – da li je ne-tradicionalizam beskompromisan ili su poželjna ublažavanja koja će u knjigu uvrstiti i autore kojima tradicija jeste inspiracija ali su od nje delom odmaknuti? S druge strane pitanje je koliki radikalizam i eksperiment mogu biti pravilno spoznati i ocenjeni?

            Rezultat svih dilema, njihovo razrešenje je u antologiji koja sadrži pesme 22 pesnika, rođena između 1941. i 1972. godine. Najzastupljeniji su autori rođeni 1950-tih, što je i razumljivo jer se njihova puna stvaralačka zrelost podudara sa posmatranim periodom; pesnici rođeni 1940-tih stasali su u razdoblju prelamanja, dolaska novog ali i još jakih struja tradicije – otuda njihov napor odupiranja starom svakako valja poštovati – dok su pesnici rođeni 1960-tih i mlađi oni od kojih se očekuje da budu spone sa novim milenijumom u kome će dati svoj maksimum. U odabranim pesmama odzvanjaju sećanja na mitsko ali i uranjanje u tkiva urbanog, novu melanholiju, pogledi obojeni  rok’n’rol kulturom, humorno-cinični odmaci, metafizičke dileme... Milić Popović i Bogić Rakočević, i sami pesnici okrenuti novim tendencijama i svrstani u neke druge antologije (u svojoj nisu zastupili sebe što je možda i nepotrebna skromnost), opredelili su se za umereniju radikalnost, što podrazumeva da su imali sluha i za pesnike u čijem delu novo nije poništilo već famoznu tradiciju, ali su pokušali i da ukažu na generacije koje dolaze. Naravno, moguće je stavljati primedbe na broj pesama kojima je poneko zastupljen ili na odabrane pesme koje ponekad ne odražavaju u potpunosti verno kvalitete odnosno preokupacije pojedinog autora (npr. nedovoljno je zastupljena naučno-fantastična poezija Slobodana Vukanovića, po kojoj je on jedinstvena pojava na crnogorskoj pesničkoj sceni); takođe se da konstatovati da su kod pojedinih autora pesme u „Otklonu“ iste sa onima iz antologije-izbora „So What?“ iz 1997.g. (postoji i velika podudarnost zastupljenih pesnika u obe knjige što je razumljivo jer se obe bave istim korpusom). No, sve izrečeno nikako nije „otežavajuća okolnost“ za „Otklon“ već tek moguća smernica za dalji rad koji uvažava osnovni uspeh antologije a on je u obuhvatanju, sagledavanju i sameravanju jedne vrlo aktivne i atraktivne pesničke scene.

(2000)

POEZIJA RAZLIKA – „So What?“ priredio Andrej Nikolaidis, izdavač Književna omladina Crne Gore, Podgorica, 1997.

„Naravno, ovo je subjektivan izbor. Kao i svaki drugi, uostalom“, kaže Nikolaidis na početku predgovora svoje knjige koju će odrediti kao „Izbor savremene crnogorske Poezije Razlike“. Dalja objašnjenja podsetiće čitaoca na brojne manifeste avangardnih pesničkih pokreta, što će reći slede definisanja zatečenog stanja u književnom životu i najava promena, novih pravaca koje „prevratnici“ otkrivaju. A ono što su mladi i buntovni zatekli u crnogorskoj „savremenoj“ poeziji jeste zabran visokih zidova iza kojih kunja epsko-ruralni diskurs, zastarela modernistička shvatanja, ekspresivnost izraza i mit o ukletom umetniku. Osnovna fama ovog samodovoljnog i somoljubivog sveta jeste da je „već sve napisano“. Ušančeni u svojim uverenjima „ozbiljni“ crnogorski pesnici ne pokazuju volju da primete a kamoli prihvate novine u liku postmodernističkih vizija literatura. Vladajući je konsenzus o „estetskoj hibernaciji“ u kojoj će se prespavati promene a kad one minu nastaviće se po starom.

            Ipak, promene koje znače prevrednovanje (i provetravanje) literarne scene zapljusnule su 1980-tih crnogorski poetski milje. Prvi talas postmoderne kulminiraće izborom iz novih pesničkih strujanja, pod naslovom „Kvarenje omladine“ koji je uradio Želidrag Nikčević. Ali, Nikčevićev kritičarski filter propustio je znatne količine epskog, konstatuje Nikolaidis koji se ne libi da upotrebi i oštrije izraze kakvi su npr. „šačica književnih nekrofila“. Ovaj izbor, kao oličenje drugog talasa postmodernizma, očišćen je od svih nanosa starog, zahvaljujući idenztitetu koji je postmoderna stekla kako na planu teorijskog usvajanja i izgradnje kritičarskih merila tako i pojavi nekoliko relevantnih književnih dela novog usmerenja. „Poezija razlike“, dakle, nudi sliku nove poezije, novog, drugačijeg interesovanja i senzibiliteta, novih horizonata koji se raskriljuju ili barem naziru i najavljuju svoj dolazak.

            Nikolaidis se odlučio da u izbor uvrsti i nekoliko pesnika starije srednje generacije, kao preteče događaja iz 1980-tih (M. Lombard, S. Vukanović, I. Lakušić; primetimo da je najmanje prostora dato Vukanoviću – jedna pesma! – iako je on, kao aktivan pobornik Signalističkog pokreta, kontinuirano „sprovodio“ subverziju epskog te znao da mu se itekako podsmehne). Od pesnika rođenih 1950-tih zastupljeni su B. Vuković, R. Uljarević, M. Popović; iz generacije 1960-tih M. Popović, Ž. Nikčević, Rakočević, Brković, N. Nikčević; od najmlađih, rođenih 1970-tih objavljeni su stihovi G. Božovića, Goranovića, M. Vukovića, Bećanovića, Damjanovića, Markovića, Milačića i I. Marojevića.

            Umesto važećih modela mitova, matafizike i istorije novi stihovi nude ironiju, cinizam, parodiju, pastiš, pseudo dokumentarnost, nihilizam, ludizam, sofisticirane akrobacije atrizma. Šarenilo poetskih usmerenja otežava iznalaženje zajedničkih karakteristika predstavljenih pesnika (osim one početne – nepristajanja da se slede etablirani putevi „pravih“ poetkskih vrednosti). Primetan je konstantan pokušaj iskoraka iz „velikih“ tema u male događaje, svakodnevicu, otvaranje prema iskustvima savremenih medija (filma, ron’n’rola), u iskrivljenim (humornim, bizarnim) vizurama uz često prisutan odmak od materije osećajnosti i promovisanja subjekta koji je otuđen kako od sveta tako i od sebe. Samosvojnost svakog pesnika dokaz je tragalaštva za novim kvalitetima i izrazima i zalog opstanka i razvoja pesničke umetnosti koju ovaj izbor najavljuje.

(1998)

           

RECENZIJA KNJIGE „NIJE ZA NJEŽNE“ SLOBODANA VUKANOVIĆA, izdavač „Obod“, Cetinje, 1997.

Nova pesnička knjiga Slobodana Vukanovića (1944) nastavak je njegovih prethodnih poetskih traganja u kojima značajno mesto zauzimaju motivi koji pripadaju naučno fantastičnom (Science Fiction) književnom miljeu i po čemu je Vukanović izuzetna pojava u savremenoj jugoslovenskoj poeziji. U svetskim tokovima poezije, SF motivi prisutni su i u radovima pesnika ’glavnog toka’ a postoji i čitava zasebna SF pesnička scena sa sopstvenim, specijalizovanim časopisima, izdavačkim kućama i godišnjim nagradama. Kod nas je, na žalost, SF u poeziji skrajnut (isti je slučaj i sa SF prozom) te je otuda Vukanovićev napor više nego značajan i interesantan.

            Njegovu novu knjigu otvara ciklus „Bude se krionistički ljudi“ čitav okrenut SF-u. Vukanović peva o osmatranju nebesa teleskopom, susretu sa zvezdama i galaksijama, nekim drugim (budućim?) civilizacijama. Uz oduševljenje viđenim postepeno se rađa i osećanje straha pred beskonačnim, svest o majušnosti spram nepojamnih snaga kakve su kvazari i crne rupe. Pesma „Novo božanstvo vode“ lucidan je uvid u moguću budućnost, sledeću stepenicu ljudske samo-evolucije.

            Novi korak u razvoju spoznaje o fatalnom mikro-mega odnosu Čoveka i Kosmosa je i ciklus „Ovo nije vek za nežne“ i pesma „Srešćemo se u Labudovon jezeru“ dok dve pesme pod naslovom „U kompju paviljonu elektron erotikona...“ nude pogled na virtuelnu (mašinom generisanu) stvarnost i doživljaje u njoj. (Ovoj ’kompjuterskoj’ podcelini pripada i pesma „Isti su, samo moj ima Ih! Ah! Oh!“).

            Ciklus „Upamti ovu noć“ naizgled napušta prethodne teme i bavi se biljem uz dozu humora i sloj mitskog, no pesma „Ispovest bilja u Botaničkom institutu za komunikacije“ vraća SF osećaj, ovog puta na nivou znatno bližem svakodnevnom (SF u krajnjem ne postoji samo u globalnim temama).

            Sličan postupak, uz intenziviranje upliva svakodnevnog, prošlosti i mita, nalazimo u ciklusu „Drže se za ruke“ koji, nakon pesama o moru, mornarima i graditeljima (zanimljiva je moguća paralela između ovih pesama i već pomenute pesme „Novo božanstvno vode“), kulminira u pesmi „Psihoanaliza porodice Vučević“ u kojoj su preci i potomci spojeni u niz neprekinutih radosti i patnji, kao esencija ljudskog veka.

            Ciklus „Gde je princ?“, kojim se ova zbirka i zaključuje, duhovito se okreće temama samog pesništva, odnosno doživljaju umetničkog dela te arhetipskoj višesmislenosti poetskog postupka.

            Vukanović se oglašava kao pesnik dubokog osećaja za paradoks i apsurd koji prati ovaj svet, počev od njegove izgubljenosti u Svemiru, preko čovekovog posezanja za artificijelnim stvarnostima (što je svojevrstan beg od fizičkog bitisanja) do neprestanog obnavljanja generacijskih tragedija (u kojima se menjaju samo neki materijalno-tehnički elementi-pomagala ali je u osnovi emocionalni predznak isti).

            Zaključimo na kraju da je nova Vukanovićeva knjiga daljnji korak u produbljivanju njegovog, kako je ranije napomenutog, posebnog, nesvakidašnjeg pesničkog puta.

(1996)

VESELA (MADA NE UVEK) BUDUĆNOST „Ana i 7 robota na planeti Ozd“, Slobodan Vukanović, izdavač Udruženje crnogorskih pisaca za djecu i mlade, Podgorica, 2011.

Pisati za decu i mlade lako je ili teško; lako je onima koji za tako šta imaju ’žicu’ a teško onima koji je nemaju. Tekstovi prvih naizgled su sasvim jednostavni i teku bez zastoja dok su tekstovi ostalih teški, zapinju, muče i pisca i njegove eventualne čitaoce. Pisaca kojima je podarena takva ’žicu’ malo je, lako ih je nabrojati ’na prste jedne ruke’; sve druge zaludno je i zamorno pominjati. Slobodan Vukanović spada u te retke pisce koji umeju i znaju da pišu za decu i mlade pa su njegove knjige prava radost za čitaoce (a, svakako, i za onoga ko ih je napisao).

            Vukanović je provereni spisatelj koji se oprobao u poeziji, prozi i drami (uz to idu i uređivanja knjiga i časopisa); svojim delom zastupljen je i u znamenitoj „Enciklopediji naučne fantastike“ Zorana Živkovića. Bezbrojna su njegova interesovanja (od poetskog avangardizma, signalizma i novostvorenog pokreta ’poetmuviza’ do pozorišnih predstava i romana); ipak sve ih objedinjuje njegov najpostojaniji interes i ljubav prema - naučnoj fantastici. Vukanović je jedan od retkih autora koji je na ovdašnjim prostorima istrajno pretakao fantastičke sadržaje u stihove (pored proze i drame), zaduživši time kako samu poeziju tako i odabrane čitaoce-ljubitelje ovog žanra.

            Roman „Ana i 7 robota na planeti OZD“ još jedno je Vukanovićevo putešetvije u naučnu fantastiku odnosno u buduća vremena, među buduće ljude i njihove potomke na nekim drugim planetima, galaksijama i svemirskim maglinama. Lepršava proza u kratkim poglavljima otkriće zainteresovanim čitaocima mnoštvo čudesa, nekolicinu živahnih junaka i njihove avanture, putovanja u egzotične predele, snolike ali i opasne. Sveukupno, dovoljno da se knjiga ’ne ispušta iz ruke’, da se požali što se tako brzo okončala - ali valjane se knjige uvek prebrzo završavaju i ostavljaju čitače gladne-željne nove ’literarne hrane’.

            Kuda nas vodi put romana „Ana i 7 robota na planeti OZD“?

            Ponajpre u Utopiju, ili makar u društvo vrlo joj slično. Širom Svemira raširila su se bića - potomci ’običnih’ ljudi (koji su onakvi kakvi smo mi sada); ti potomci šaroliki su - od humanoida (raznih modela, na ovaj ili onaj način prepravljanih i dopunjavanih ljudi), mutanata, plazmoida, preko robota do kiborga. Uz njih tamo su i raznovrsni vanzemaljski i vanljudski entiteti sa drugih planeta - rečju, veselo društvo različitih oblika i boja. Svi oni žive u miru i međusobnom poštovanju. Prijateljstvo, saradnja i razumevanje temeljni su principi Ujedinjenih Galaksija Svemira. Nauka, njeno širenje i razvijanje, ideal je svih. Pronalaženje novih planeta i drugih oblika života i njihovo upoznavanje, rešavanje tehničkih i filozofskih pitanja - to su ciljevi kojima svi teže. U svom tom napretku i blagostanju, širenju humanosti, tolerancije i naučne ’pismenosti’ pomalo su zapostavljene stare umetnosti (mada su njihovi etički kodeksi putokazi za čitavo civilizacijsko ustrojstvo). Vus Kosmikus, svemiropisac i vodič kroz ovaj roman, jeste rado viđen gost ali je pomalo zapitan nad sopstvenom svrhom u novim vremenima.

            Utopija nije ostvarena lako, trebalo je vremena, napora pa i žrtava da se stigne na njen prag. Ali, plodovi njeni su bogati, životi njenih žitelja ispunjeni su plemenitim mislima i delima, liženi muka, bede i strahova. Jedina ’divlja granica’ koja se ustrajno osvaja jeste Univerzum, njegove tajne pune opasnosti ali i neslućenih otkrića.

            Vukanović zdušno i slasno opisuje ta sretna vremena i bića koja u njima uživaju. Slike planeta sa čudesnom florom i faunom te neustrašivih traganja na njima jarke su i mame uzdahe čežnje. Namerno škrt u opisima pisac prepušta čitaočevoj mašti da dopuni njegove skice i razvije ih u raskošne prizore.

            Ipak, kako pripovesti odmiču, nad vedri horozint navlače se tmurni oblaci. Jer, Utopija je Ideal a prava stvarnost nikada nije savršena - možda zato što je savršenstvo odlika bogova (a junaci ove priče to svakako nisu) a možda i zato što najveći broj aktera potiče od nesavršenog, ranjivog i gresima sklonog Čoveka. Otuda i zebnja zbog izazivanja genetskih mutacija (makar i radi proučavanja), otuda i borba protiv krađa i lopovluka, pošasti kojih, eto, svuda ima i to skrivenih ali i onih koje se čak i ne kriju već se, zaštićene moćnim autoritetima, šepure pred očima svih (takvi su se osilili toliko da je, zarad borbe protiv njih, nastao Gusarski pokret ’Kodeks’). Blistava fasada budućnosti, dakle, ima sive tonove ali i velike i duboke mrlje. A najveća među sramotama na obrazu tih ’boljih vremena’ svakako je nebriga za sopstvene pretke, za Ljude. Oni su gurnuti u izolovane Čovjekološke vrtove - buduća geta - i, lišeni osnovnih životnih potrepština, prepušteni tihom (i časnom) izumiranju. Kada se tragična situacija otkrije (a bila je skrivena iako su mediji svuda i dostupni su svima), ’interventna’ pomoć za mnoge stiže prekasno; ostalima će život učiniti ’ljudskijim i humanijim’ ali je pitanje - do kada? Hoće li javnost polako i sigurno zaboraviti Ljude i prepustiti ih, kao anahronizam, relikt prošlosti, tihom izumiranju? Jedan od junaka kaže „Čovjek je bio izvor i graditelj mudrosti, neka tako i ostane“. Naravno, pod uslovom da ga i dalje bude na licu Univezuma.

            Ova senka poraza svih humanih i humanitarnih htenja ostavlja gorak ukus ali bajka time dobija nužno potrebnu dozu trezvenosti koja je izdiže iznad sveprisutnih, nadmenih, jalovih, zašećerenih, instantnih mentalnih žvaka posle kojih ne ostaju nikakvi utisci, saznanja ili pouke.

            Na kraju svih događaja, Vus Kosmikus se oprašta od novih prijatelja i odlazi dalje. Javiće se ponovo iz neslućenih dubina Svemira, svojom novom svemiron bajkom, koja će se verovatno zvati MOJI PRIJATELJI SA PLANETE PINGVINA.

            Do sledećeg susreta sa svemirskim bajkama ostaje nam da iznova uživamo u ovoj koja nam je otkrila neslućena čudesa i radosti.

(2011)

KOŠMARI NAŠE (?)BUDUĆNOSTI

Prikaz knjige "Devet ajkula u Montenegro gradu" Slobodana Vukanovića

izdavač: Narodna biblioteka "Radoslav Ljumović" Podgorica 2001.g.

            Slobodan Vukanović (1944) gotovo tri decenije istrajni je pisac naučne fantastike i u onim formama koje su manje uobičajene za ovaj žanr. Ovo se, pre svega, odnosi na poeziju; Vukanović je autor nekoliko zbirki naučnofantastičnih pesama a u zbirke 'glavnotokovske' poezije redovno je unosio cikluse ove tematike. Vukanović je, takođe, i pisac dečije ili omladinske naučne fantastike koje je, istina, bila prisutna na ovdašnjoj književnoj sceni (u delima Dušice Lukić, Dušana Belče ili Čede Vukovića) ali je to, svakako, bilo nedovoljno a poslednnjih godina takvih knjiga gotovo da i nema. "Devet ajkula u Montenegro gradu" je u tom smislu dobordošlo osveženje.

            Knjiga je sastavljena iz tri celine i otvaraju je kratke priče okupljene pod naslovim "U dolini jelena". Njihova tematika je tipično naučnofantastična i kreće se po košmarnoj budućnosti ljudske vrste, prepunoj tehnoloških novotarija, robota, svemirskih putnika i ratova, terorizma, ekoloških katastrofa, emotivne i intelektualne ispraznosti. U dvema pričama 'junaci' su žitelji Montenegro grada (inače čestog motiva i u Vukanovićevoj poeziji); oni i dalje pokušavaju da, nespretno, nepripremljeno, idolopoklonstvom opterećeno, šarlatanski pomodno, nađu svoje mesto u haosu tadašnje stvarnosti što rezultira gorko smešnim (ne)zgodama. Pisac uspeva da bude, iako često barata žanrovskim šablonima, jezgrovit i podsticajno ciničan. U segmentu "Princezo, je li tvoja elektornika u redu?" sabrano je pet pozorišnih igrokaza od kojih su tri u 'vodama' budućnosti a preostale u epskoj prošlosti. Autor oživljava susrete dece iz vremena koje dolazi sa zapostavljenom prirodom, delimično zaboravljenom prošlošću i zbunjujućim ustrojstovom njihove svakodnevice, otkrivajući šta je sve izgubljeno ili izvitopereno od prvobitnih vrednosti. Istorijske izlete odlikuje veselo  sagledavanje muka Marka Kraljevića, Britke Sablje, Konja Jabučila i Štita. Ciklus pesama "Čarobnjak" zatvara knjigu donoseći nekoliko naučnofantastičnih prizora mada je prvenstveno okrenut čudnovatom šarenilu današnjeg sveta koga mlada bića spoznaju, mada taj napor, ponekad, ume da donese potpuno neočekivane zaključke.

            Slobodan Vukanović i ovom knjigom potvrđuje svoj jedinstveni položaj u ovdašnjoj (ma šta to značilo i gde bilo) savremenoj literaturi i istovremeno pokazuje i dokazuje da pred literaturom za mlade stoje široki, neistraženi prostori prepuni izazova na koje valja odgovoriti kako bi se otkrio duh vremena koja nam pristižu.

SLOBODAN VUKANOVIĆ

Slobodan Vukanović apartna je umetnička pojava. Takav je sve vreme, svih ovih godina svoje literarne avanture (i naših života).
U knjigama koje je napisao, stihovima, rečenicama i dramatskim dijalozima koje je iskovao Vukanović ne prestaje da ispituje svoje čitaoce - prave, ozbiljne i temeljne čitaoce a ne one zadesne, nestrpljive čitače koji, preskačući redove i stranice, tragaju za instantnim zabavama i koji, na sreću svoju ali i autorovu, brzo odustaju od daljeg čitanja i nastavljaju potragu za bezazlenom pisanom razbibrigom. Jer, čitanje umetničkih sadržaja koji zahtevaju angažovanje i razmišljanje nije laka rabota pošto traži da se čitalac pogleda u (unutrašnje) ogledalo a zatim i osvrne oko sebe. No, trud koji se ulaže u razotkrivanje takvog umetničkog dela biva bogato nagrađen (intelektualnim i emotivnim) spoznajama koje itekako menjaju čitaočev pogled na sebe i okruženje u kome živi, na prošlost, sadašnjost i, zašto ne(?), budućnost njegovu, pojedinačnu ali i opštu, globalnu, Čovečiju.
    U literarnim krugovima sadašnjosti, koji se naslanjaju (ne jednom već sa obe noge) na sopstvenu prošlost (a ta prošlost se takođe oslanjala na svoju prošlost), podrazumeva se da umetnik gleda oko sebe (u vreme današnje) i iza svojih leđa, u vremena koja su minula. Podizanje pogleda pravo preda se, u obzorja koja nam dolaze u susret, u, kako je to govorio H. Dž. Vels ’lik stvari koje će doći’, ne nalazi se na repertoaru rabota ’ozbiljnih’ literata. Može se reći da se takvi pogledi i ne preporučuju. A ukoliko se neko, a Vukanović je, naravno, taj, i drzne da sagledava dane koji pristižu, naići će ili na otvoreno negodovanje kolega ili njihov (prezrivi) muk. U najboljem slučaju takav pisac biće svrstavan u avangardu, dakle među one koji eksperimentišu, tragaju za novim putevima umetnosti pisane reči i čiji napori se od akademskih (i bliskim im) krugova (po prirodi stvari sklonih ’proverenim’, konzervativnim vrednostima) lakonski ’otpisuju’.
    Zašto je to tako?
    Odgovori svakako zavise od onih koji ih daju ali recimo da, dopadalo se nekome ili ne, Vukanovićeva literatura poseduje jednu dimenziju - budućnost - koju drugi pisci nemaju. A seme ili koreni budućnosti klijaju i rastu upravo sada, upravo danas. Dakle, u ovom trenutku budućnost je već poprilično trasirana. Ono što Vukanović radi jeste da pokušava da sagleda (i te svoje vizije sadene u stihove) u šta će se to izmetnuti naša sadašnjost. Taj pogled, naravno, neodvojiv je od sadašnjosti ali je lišen tereta dnevnih prevara, kreiranih obmana i zabluda (što se onima koji ih spravljaju nikako ne dopada jer je strašno kada pročitaju da to za šta se žučno zalažu već sutra može biti sasvim nebitna epozoda iz sumorne i neslavne prošlosti); da i ne govorimo o onima gladnima slavljenja sebe i svog imena kojima se spočitava da ih budućnost ne mora (i neće) pamtiti i poštovati...
    Vukanović je, uprkos svim preprekama, uvek oštro gledao napred i video tamo švašta lepoga ali i gorkog.
    Usto njegova viđenja široka su: u još nepristiglim danima video je i krajnja pitanja naciona ali i šire čovečnosti (onoga čemu svi pripadamo), sa svim etičkim i moralnim kodeksima tako lako promenjivim. Vukanović se ne jednom zapitao šta je što nas čini pripadnicima neke države/nacije/plemena ali i Ljudima i gde su granice ljudskih bića, one telesne i one umne. Odgovori koje je iznalazio, premetao, oblikovao i vremenom dopunjavao pa i menjao, nalaze se u njegovim knjigama, nekada obojenim humorom nekada cinizmom ali uvek zanimljivim i provokativnim (za one koji umeju da ih čitaju).
    Sve što je do sada rečeno važi i za novu Vukanovićevu knjigu koja sledi smer zadat prethodnima ali je i novi korak u traganjima, postavljanima pitanja i davanjima odgovora. Ovog puta je pesnik namislio (i to sproveo) da susretne, konfrontira i sudari dana trenutne sa onima koji  su na vidiku, bližem i onom dalekom.
    Sadašnjost je dobrim delom apstrahovana, sem u nekoliko bolnih stihova koji prže konkretnošću podsećajući gotovo na žigosanje koje je učinjeno i koje će trajati generacijama. Od tih rana (i oko njih) pruža se bespuće teških i jadnih dana kojama lutaju generacije penzionera i đaka, u kojima nebrojano puta izigrane gomile opet izvikuju svoje zahteve. Doba koje se neće pamtiti po dobru već po uzletu svih zala proteglo se u decenije i kraja mu se ne vidi. Šta na takvom mestu i u takvom vremenu može pojedinac, ma koliko bio uman? Hoće li moći da se oglasi i bude saslušan ili će njegove reči zaglušiti huka ’buke i besa’? Odgovor je potpuno jasan i pesnik nema nikakve iluzije. Njegovo razočarenje u sopstvene savremenike šiba iz stihova. Samo na momente on pokazuje razumevanje za ’običan puk’ naučen da se kreće u grupama koje neko nekuda vodi. Nije lako misliti sopstvenom glavom, donositi sopstvene odluke ali, kako god bilo teško, nužno je da se biće koje sebe zove Čovekom, izdigne i pogleda oko sebe, da spozna šta je i gde je. Bez toga on tone u beslovesnost i unizuje se niže od svake životinje (jer one su pametne koliko im treba da opstanu). Ali koja je alternativa? Učestvovanje u masovnim opsenama, u društveno-političkom teatru sa podeljenim ulogama i lošim scenarijom. Statiranje u nameštenim događanjima, glasanje na unapred prodatim izborima. Žrtve pristajanja nisu samo pojedinci već, kroz njih, i principi koji su u korenu civilizovanosti. Istina, Poštenje, Dobro srozani su na nivoe kartonskih maski iza kojih nema nikakvog značenja; možda je nekada bilo sadržaja u njima ali sada je on izvetrio, iskopnio, izbledeo.
    Na takvoj pozornici pozitivne su emocije (one suprotne od mržnje, zavisti, srebroljublja...) balast, teret koji vuče na dno, u mulj nestanka. Pobednici nemaju tu grešku, oni neće da znaju šta su to osećanja jer ih vode interesi i koristi. Da nisu takvi kakvi su, beskrupulozni i tašti, pobednici bi izgubili bitku. Ali, pesnik ne odoleva da ne uzvikne, vredi li išta sav sjaj te nadri-civilizacije. Gde su tu molitve, breze, (ne)poznati preci sa kojima se rukujemo? I gde su naši potomci kojima treba da pružimo onu drugu ruku i tako uspostavimo generacijski put od prošlog preko sadašnjeg do budućeg? Zar će se, zbog svih tih bogatstava, svih instantnih sreća i zadovoljstava, svih samoživosti, prekinuti veza, zatrti rod?
    Na drugoj strani, u drugom delu knjige, onom koji počinje programskim tekstom „Poemuviz je nešto drugo ili nanotehnologija kulture“ pesnik otkriva svoj pokušaj da se, kroz jedinstvo stihova, muzike i raznih kultivisanih kretnji (plesa), otkriju i spoznaju mogući putevi budućnosti. A tamo, u tim svetovima raširenim po našoj Zemlji i Svemiru, više nema muka koje su danas tako bolne ali su se otvorile druge. I tada će, kao i danas, problemi biti ultimativni izazov. Ako je danas važno pitanje da li biti nemilosrdan da bi opstao, da li u to ime obrisati svoju čovečnost, tada će pitanja biti kako sačuvati svoj lik Čoveka među svim bićima koja su došla iz dubina Univerzuma ili su nastala u kakvim laboratorijama. Nanotehnologija i genetika, svemirski letovi i osvajanja, bliski kontakti sa drugim inteligentnim životima - svi će nuditi mogućnosti da se telo i um poprave i preprave, da se otkriju drugačije vizure stvarnosti i paralelnih univerzuma. Žudeći da otkrije, primeni i promeni se, čovek lako može da nestane, da izgubi ono što je samo njegovo, samo ljudsko. Kako to sačuvati, kako hrliti napred a ne izbrisati svoje specifičnosti?
    Svako na izazove odgovara prema sopstvenim fizičkim i mentalnim sklopovima. Suočen sa pitanjima koja postavlja, pesnik nije ultimativno mrgodan već je sposoban da se našali, makar i gorko, da vrcavim sklopovima izmami i osmeh, da razgali dosetkom. Ta lakoća dodatni je kvalitet stihova jer pokazuje sposobnost da iskorači u stranu, da  vizuru promeni toliko da se razotkrije grotesknost tzv. Velikih Istina koje se zdušno propovedaju a iza koji, pored pompe, ima samo/tek sebičnosti i sitnih interesa. Bez tog otklona nema niti će biti pravog napretka. Promene će nastupiti tek kada neko poviče da je car go ili tek kada se stave prave naočari koje otkrivaju da su svuda oko nas, ispod skupih odela i parfema, kreature i rugobe koje se nisu promenile još od vremena kada ih je Brojgel slikao. Pesme iz ove knjige takođe su izložba takvih prizora oslikanih rečima.
    Vukanović, dakle, piše o ozbiljnim stvarima ali ne propoveda, ne drži pridike. On upire prst u probleme i greške i ostavlja svakome da zapazi u čemu je problem.
Ko vidi pokazano možda će se zapitati šta mu je činiti.
Ko ne vidi zalud je čitao ovu knjigu.