U SUSRET NEMINOVNOJ APOKALIPSI – „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića; izdavač Laguna, 2021.

 

Darko Tuševljaković (1978) spada među retke pisce srednje generacije koji svoju prozu ravnomerno temelje na realističkim i fantastičkim iskustvima/tradiciji (i to osobito na onim žanrovskim); ovakvo svoje delanje pisac, s druge strane, ne skriva iza oveštalih floskula (čiji je zadatak pre svega da fantastičke elemente opravdaju umetničkim slobodama i tako delu obezbede tretman ozbiljne literature). U njegova tri prethodna romana („Senka naše želje“, „Jaz“ koji je 2017. dobio i Evropsku nagradu za književnost i „Jegermjaster“) odnosno dve zbirke priča („Ljudske vibracije“, „Naknadne istine“) upliv fantastičnog je različitog intenziteta ali je definitivno - neporeciv. Roman uznemirujućeg naslova „Uzvišenost“  (što potencira i dizajn korica, u izdanju Laguna, 2021) može se (i mora) iščitavati kao delo koje pripada žanru naučne fantastike. Naravno, žanrovsko usmerenje nije apriorna vrednosna diskvalifikacija kako je doživljavaju brojni čitaoci i kritičari već, sasvim suprotno, još jedan od značenjskih nivoa koji se percipiraju i obogaćuju sadržaj (istovremeno donoseći sa sobom iskustva istorije odosno tekuće stanje žanra).

            Priča „Uzvišenosti“ smeštena je u blisku budućnost Beograda koji živi svoje uobičajeno vreme - ne baš slavno niti mnogo bedno. Nominalna glavna junakinja, kći prokazanog i sa javne scene oteranog pisca, živi u emotivnom (homoseksualnom) haosu na koji se nastavljaju i manje ili više konfliktni odnosi sa dementnom majkom, i pokušava da skrpi kraj s krajem radom u kineskom seks šopu. Na globalnoj i lokalno gradskoj sceni, pak, dešavaju se veliki poremećaji koji nepovratno menjaju svet: program Kindred, koji garantovano svim prijavljenim klijentima nalazi idealne partnere (što se promoviše u ultimativnu svrhu čovekovog postojanja) uzrokuje pojavu „uzvišenih“ ljudi, onih koji su našli svog para i zatvorili se u izolovane, samodovoljne, paučinom omotane zgrade „šnenokle“. Vlast ne zna kako da se nosi sa ovako masovnim izlaskom iz državnog sistema pa angažuje vojsku da čuva za nju nejasne pa samim tim opasne objekte. Istovremeno, dešava se i povećani broj samoubistava koja se ne mogu sprečiti nikakvim stražama. Konačno, u svet glavne junakinje ulazi i „Sunčevo pleme“ kome je roman njenog oca sveta knjiga i putokaz-uputstvo za odlazak u druge dimenzije. U svom tom kolopletu događaja teško je naći pouzdan oslonac posebno kada se počnu pojavljivati i u svakodnevici učestvovati do tada mrtvi ljudi...

            Stvarnost glavne junakinje, a kroz nju i čitalaca, izložena je stalnim navalama začudnih pojava. Svaki novi događaj uništava skramu dotadašnje realnosti i potvrđuje postojanje nekih drugačijih vidova egzistencije (junakinja će to videti kad uđe u jednu šnenoklu i otkrije da uzvišeni gube svoj ljudski oblik i putuju ka nekoj novom identitetu, što korespondira sa pojavom „homo geštalta“ iz klasika naučne fantastike, romana „Više nego ljudski“ T. Sterdžena) što će, u finalu, biti oličeno u džinovskoj bebi koja najavljuje kraj sveta koji svi junaci (živi i opsene) poznaju. Sudar obične, trivijalne realnosti sa onom uobličenom u romanu, onom iz priča svedoka i onima koje imaju uzvišeni, samoubice i Sunčevo pleme, manje je ili više agresivan ali neminovno vodi u promenu koja će imati razmere „sudara (i kraha) svetova“. Apokalipsa, kao intrigantni element koji stavlja na iskušenje sve dotadašnje/dosadašnje principe po kojima je funkcionisala stvarnost osuđena na propast, uvek je tren katarze za čitaoce jer pred njima otvara konačno pitanje „gde smo pogrešili“. Tuševljaković se potrudio da ponudi mnoštvo elemenata koje taj odgovor treba da sadrži ali je konačno uobličenje odgovora prepustio znatiželjnom i ambicioznom čitaocu. Svakako treba apostrofirati i razrešenje značenja famoznog programa Kindred koji, istina, uspeva da tehnologijom reši večni problem ljudskog postojanja i međuodnosa ali neminovno deli ljudski rod na dve grupe što postaje izbor sukoba; u daljem razvoju problematike stiže se do novog metafizičkog nivoa – zajednice uzvišenih i njihovog, običnim ljudima, neobjašnjivog odricanja od ljudskoski i poklonjenja drugačijim principima/bogovima (što je u novou mistifikacija o novim božanstvima virtuelnih matrica nekih od vodećih pisaca kiber-panka, kakvi su npr. V. Gibson, B. Sterling).

            Razapevši priču između lokalnog i svetskog, trivijalnosti svakodnevice i visokih egzistencijalnih koncepata, Tuševljaković je, kako bi pojačao liniju identifikacije sa junakinjom, insistirao na prepoznatljivim detaljima i njihovim mogućim promenama (krivi toranj Beograda na vodi, kineski tržni centar, ćevapdžinica...) darujući tekstu preko potrebnu atmosferu i uverljivost u sitnicama (što je redovno slabo mesto klasičnih žanrovskih dela).

            Rečju, „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića je valjan naučnofantastični roman višestrukih priča i značenja koja će dobrano intrigirati, čak i provocirati, čitaoce nudeći im niz neuobičajenih dilema, pitanja i iznenađujućih odgovora.

            („Dnevnik“, 2022.)

GROTESKNE STVARNOSTI UZALUDNOG LETOVANJA - „Jegermajster“ Darka Tuševljakovića; izdavač „Arhipelag“ 2019.

 

Novi roman Darka Tuševljakovića (1978), zapaženog pisca srednje generacije, dobitnika Evropske nagrade za književnost za prethodni roman „Jaz“, pod egzotičnim i tajanstvenim nazivom „Jegermajster“, pred znatiželjnim čitaocima otvara dva paralelna pripovedna toka, jedan „realni“ i drugi „snoliki“, koji se, neminovno (jer svet je, naravno, samo jedan), približavaju jedan drugom i, napokon, pretapaju u košmarnu realnost (ili realni košmar). Zaplet nominalno počinjem dolaskom mladog para u hotel na neobičnom ostrvu nepredvidivih vremenskih (ne)prilika. Iskorak iz frustrirajuće svakodnevice oličen u odlasku na letovanje koje bi trebalo biti sinonim za blaženo, bezbrižno uživanje u prijatnom okruženju, opsesivna je potreba svakog pripadnika neoliberalne Zapadne civilizacije čije ispunjenje je dokaz njegove uspešnosti ali i ultimativna doza slobode i hedonizma koju pripadnici srednje klase sebi mogu da priušte; letovanje je, stoga, svojevrsna reperna tačka za sagledanje, samospoznaju sopstvene egzistencije i svođenje životnih-potrošačkih računa (iz pozicija promenjene vizure koje mogu dovesti i do neugodnih istina) pa je otuda i jedna od tema „Jaza“. Ipak, već iskrcavanje na aerodromu i susret sa bizarnom skulpturom (jednom od nekoliko u romanu) nagoveštavaju da se stvari neće odvijati kako je to uobičajeno. Slutnju potvrđuju i transport do hotela, susret sa grupom turista bizarnog (ili, ipak, normalnog) ponašanja (u internoj komunikaciji para prigodno nazvanih „Bugari“) i neočekivana magla samo produbljuju osećanje nesigurnosti koje je dodatno potencirano i mladićevim nedoumicama o sopstvenoj prošlosti. Dalja dešavanja, izleti do bolnice za gubavce i krčme u gradiću odnosno potopljenog naselja, naznake osoblja da mladić može dobiti i dodatne usluge iz arsenala oružja u podrumu hotela, uz nesporazume na ljubavnom planu zaokružuju teskobnu pozornicu (sa ekstatičnim ispadima) na nivou stvarnosti. Uz to mladića muče i živopisni snovi u kojima, usred demoliranih poslovnih kancelarija, susreće bizarno uniformisano biće sa rogom na glavi (iz koga izbija omaljujući dim) koje mu telepatski izdaje naloge. Po dolasku u šumu majstera i mladića progoni grupa lovaca, mladić biva zarobljen, ispitivan i stavljen na iskušenje kako bi potvrdio da je na strani lovaca; u napadu krda jelena mladić biva oslobođen i sklonjen u podzemnu bolnicu gde saznaje deo objašnjenja situacije u kojoj se nalazi. Fragmenti iz dve stvarnosti koji se podudaraju (fascinacija puškama, podzemni hodnici...) u finalu uspevaju da stvore njihov amalgam i izdignu košmar na novi nivo.
    „Jegermajster“ pripada onim retkim a valjanim knjigama (kakve su, na primer, one Borisa Vijana) koje uspevaju da nadograde znanu realnost odnosno da „dopune“ stvarnosnu priču/prozu stvarajući svet koji je i prepoznatljiv ali i oneobičen, iščašen i doveden do groteske koja se, kao senka, nastavlja na postojeće ličnosti i događanja ali u novoj, paralelnoj stvarnosti. Tako se podrazumevana sigurnost u viđeno/doživljeno subverzivno i permanentno podriva a nametnuta sumnja dodatno izoštrava pogled i otkriva da iza uobičajenih floskula i rutiniranih kretnji postoji samo praznina protraćenog postojanja, postojanja koje ne ume da spozna sebe (uprkos frojdovskim simboličkim naznakama) niti je sposobna da, kako su to tumačili From i Markuze, „strukturira svoje (slobodno) vreme“. Otuda je mladićeva nesigurnost u stvarnu prirodu i domašaj emotivne veze, kao i nedostatak sećanja na sopstvenu egzistenciju, simptom dvostruke patologije, one izazvane traumama poremećene ličnosti ali i celoživotne traume ispraznog postojanja. Dijagnoza ovog stanja biće formulisana i saopštena kraj logorske vatre na kojoj lovci peku meso svoje (još žive) žrtve i slave beg od civilizacije u primarniji način življenja; mada njihovo ponašanje uveliko obesmišljava tezu o „plemenitom divljaku“ ne može se osporiti da su lovci mnogo bliži Prirodi, sposobniji za opstanak u odnosu da buljuk preplašenih, dezorganizovanih ljudi (potrošača) koji se kriju u uništenim kancelarijama i pasivno iščekuju svoju sudbinu (ma kakva ona bila). Pre i posle ove epizode mladić će se boriti (u sni i na javi) sa kovitlacem događaja kojima ne upravlja već ga oni nose u neznanim, nepredvidivim smerovima. Čak i kad pokuša da se otme i odupre haosu, mladićev uspeh biće problematičan ali ostaje nesporno da se nije predao stihiji već je uložio napor da povrati kontrolu nad svojim življenjem, koliko god ono (ne)uspešno i zaludno bilo.

            („Dnevnik“, 2020.)  

PRINUDNI BEG U PARALELNE STVARNOSTI - „Naknadne istine“ Darka Tuševljakovića; izdavač „Arhipelag“ 2017.

Darko Tuševljaković (1978) znan je široj literarnoj javnosti kao dobitnik Evropske nagrade za književnost za 2016. godinu dok ona druga publika, profilisana odnosno okrenuta književnoj-žanrovskoj fantastici, Tuševljakovića prati od početka ovog veka, kroz periodiku i tematske antologije-zbirke, roman „Senka naše želje“ (2010) i samostalnu zbirku priča „Ljudske vibracije“ (2013). U njima je autor iskušavao kako žanrovske obrasce tako i svoje sposobnosti da ih ispisuje, varira, menja i nadilazi. U tom je kontekstu roman „Jaz“ iskorak u svetove realističke proze kojim se širi polje spisateljskih interesovanja odnosno potvrđuje sopstveni talenat i samosvojnost. Znatiželjni čitalac se iščekujući novu knjigu nalazio pred bar dve dileme: da li će se nastaviti redosled-smena roman-zbirka priča odnosno koji ugao gledanja na svet će pisac odabrati - fantastičarski ili realistički. „Naknadne istine“ su zbirka priča te, dakle, prate dosadašnji ritam-smenu žanrova-formi; s druge strane, ova knjiga „izmiruje“ dva naizgled suprotna (često i suprotstavljena) principa jer „koristi“ oba što svakako nije uobičajeni manir obzirom da realisti ne zalaze (nimalo ili ne prečesto) u fantastiku; „fantastičari“, posebno oni naklonjeni žanru, pak, poslednjih godina sve češće zalaze u realizam. Tuševljaković se u ovoj knjizi slobodno, sigurno i uverljivo kreće kroz obe teritorije. Čini se da je ta sposobnost - ma koliko ovo paradoksalno zvučalo - posledica ulaska u literaturu iz „ugla“ žanrovske književnosti (uz koji ide i svest o potcenjivačkom odnosu etablirane, akademske kritike) i ustrajnog osvajanja novih umetničkih prostora; sa svoje strane barikade autori iz takozvanog „glavnog (realističkog) toka“ uopšte nemaju ni želju ni volju da razvijaju i šire svoja interesovanja (potpomognuti u toj pasivnosti stavom da je sve van „glavnog toka“ paraliteratura nedostojna ozbiljnih autora).

            „Naknadne istine“ u svojih osam celina, u rasponu od kratke priče do novele, uprkos tematskoj raznolikosti, imaju niz dodirnih tačaka: sve su urbane i smeštene na prostore bivše Jugoslavije te razmatraju probleme susreta realnog i nadrealnog/fantastičnog odnosno proboj i „preklapanje“ fantastike sa „suvom“ stvarnošću što se, u krajnjem, pokazuje kao katalizator odnosa i način da se oni sagledaju u svetlu iznađenih rešenja (uz koje idu i naknadne spoznaje/istine). Početna priča, „Drina, bez filtera“ u ovom nizu je najdublje uronjena u realno - blisku ratnu prošlost 1999. g. - a njen odmak od stvarnosnog upravo je u naslovu koji se može iščitavati kao humoristička dosetka (koja nije lišena ciničnog taloga) odnosno iskorak u stranu od vidljivog i trezvenog. „Jahači magle“ relativizuju viđeno/prepostavljeno i daruju mu dimenziju tajanstvenosti koja iskrsava pred (nespremne) drugove zagubljene u ispraznom trošenju sopstvene mladosti. Uloga primarnog pagansko-magijskog doživljaja sveta u džunglama (lokalnog, skrpljenog) velegrada preispituje se u „Lavirintu“ dok „Neizrecivo oružje“ prefinjeno traga za ostacima prošlosti u svakodnevnim navikama i predmetima. Pripovest o tajanstvenom strancu na aerodromu („Karantin“) koji, čini se, ima uvida u drugojačije bitisanje čime privlači kolebljivog znatiželjnika sugeriše „realno“ postojanje spoljnog odmaka od tekuće, rutinske stvarnosti. „Sebastijan“ je, pak, neko/nešto iz paralelne stvarnosti sa snagom da pruži traženu utehu (drugačiju od one svakodnevne, otrgnute iz mučne realnosti); njegovo (nevidljivo) prisustvo i (vidljivo) odsustvo jednako su značajni za doživljaj mlade medicinarke u željno očekivanim trenucima „preklapanja“ različitih stvarnosti. Završni, „Zvuk stanveja u praznoj sali“ jasno, bez dilema i nedoumica, prepliće realnosti u liku imaginarnog dečakovog druga iz drugog rata koji se podudara sa onim što se upravo „stvarno“ rasplamsava. I ovde preklapanje donosi olakšanje i rasterećenje ali i utvrđuje saznanje da se u paralelnim stvarnostima ponavljaju jednako fatalna događanja.

            Svi Tuševljakovićevi junaci - od dečaka do mladih ljudi koji su na pragu zrelosti - pokušavaju, manje ili više voljno i (ne)spretno da spoznaju sopstvenu egzistenciju i učine je boljom-podnošljivijom usred okruženja koje nije ni malo prijateljsko, mnogo traži/otima a ne daje ni utehu ni izlaz. Bekstvo iz tog obruča nevolja fizički nije moguće a drastični preokreti ne donose oslobođenje. Provala nestvarnog ili nadstvarnog u ovu realnost iz nekih paralelnih svetova je, sa zahvalnošću prihvaćena, uteha za gubitnike (na korak od nervnog sloma) odnosno izvor varljive nade da se može pobeći u neke bolje svetove. Naravno, cena tog bekstva nije mala jer znači odricanje barem od jednog dela sebe - od sopstvene (samo)svesti i „zdravog razuma“ (koji baš i ne funkcioniše „ispravno“ u izvanrednim, smutnim vremenima).

            Pisac u svojim kazivanjima odbija da bude prepoznatljivo jednostran, da se kreće stazama utabanih značenja i objašnjenja. On spremno problematizuje viđenja događaja i ne nudi definitivne odgovore tražeći tako od čitaoca da aktivno učestvuje u pričama i da dograđuje/domišlja pročitano. Škrtost izraza je, pak, pomešana sa neočekivanim slikama i metaforama što uspešno boji atmosferu ovih proznih uvida u bizarne mentalne intime.

            U konačnom sagledavanju, „Naknadne istine“ Darka Tuševljakovića otkrivaju se kao intrigantna i zanimljiva knjiga kojoj svakako treba pokloniti puno čitalačko poverenje što će biti višestruko nagrađeno vanrednim literarnim doživljajima.

            („Dnevnik“, 2018.)  

FATALNI KRUGOVI DISFUNKCIONALNOSTI - Povodom romana „Jaz“ Darka Tuševljakovića; izdavač „Arhipelag“ 2016.

Roman „Jaz“ Darka Tuševljakovića (1978), odskora ovenčan Evropskom nagradom za književnost, umnogome je apartna pojava u savremenoj nam stvarnosnoj prozi koja se bavi vremenom sadašnjim ili bliskoprošlim. Mada su lomovi iz poslednje decenije XX veka imali brojne, manje ili više uspešne odraze u literarnoj stvarnosti, čini se da je post-sankcijsko-građansko-ratna realnost podlegla šablonizovanoj književnoj vizuri kojoj nedostaje i živosti i uverljivosti potisnute stradalničkim patosom ili lakonskom fascinacijom bizarnošću  sistema vrednosti novonastalih država i njenih podanika (posebni onih mladih). „Jaz“ se u takvom okruženju izdvaja po svom odmaku-posrednosti (od problematskih događanja) i po širini zahvata u panoramu svakodnevice. U tom kontekstu funkcioniše i cepanje priče u segmente koji se mogu posmatrati kao uzrok i njegova logična posledice ali i kao dublje razaranje esencije društvenog tkiva. Prvi deo nominalno prati bračni konflikt koji ima inicijalno-temeljne uzroke kako u vojničkoj (de)konstrukciji psihe penzionisanog oficira tako i u svesno pasivnoj ulozi supruge ali je, posle faze latentnog tinjanja, nedvosmisleno otvaranje sukoba posledica koliko spoljnih okolnosti (rata i posleratne bede) toliko i porodično-generacijske konfrontacije oca i sina. Sticaj ovih okolnosti neminovno će dovesti do raspada zajednice uprkos naporima (istina mlakim) aktera da izbegnu sukob; u vremenima mira, blagostanja i veće tolerancije (veće učmalosti i robovanja konformizmu?) porodici bi, vrlo verovatno, uspelo da opstane u koliko-toliko formalnim okvirima - ali ta su (srećna?) vremena bespovratno prošla. Doba u kome su se uloge igrale po svaku cenu nestalo je, osećaju/znaju to i Bogdan i Radica ali, još uvek nošeni rutinom naučenom u prošlim decenijama, pokušavaju da sačuvaju privid braka kao znaka normalnosti. Stoga je odlazak na letovanje obrazac-ritual i novi pokušaj da se i sebi i okruženju izgleda-deluje prosečno (dakle normalno). No, sve na tom putu ispostaviće se kao potvrda da se obrazina cepa i raspada: od smeštaja koji nije adekvatan reklami-ponudi (uz žal domaćina za bogatim zapadnjacima koji više ne dolaze), pojave drugog bračnog para čija je namera da deluje uspešno očigledno neuspešna, do trivijalnih dešavanja, koja prerastaju u afektivne incidente, i neuklapanja naravi-ponašanja mlađih i starijih turista-stanovnika pansiona. Gomilanje nesporazuma koji se više ne mogu prevazići ni ćutanjem ni famoznim terapijsko-katarzičnim razgovorima razbiće (napokon) okoštalu formu ali, kako će se ispostaviti, ni oslobođenje od bračne prinude ne donosi značajno olakšanje jer je otisak terora i dalje na telima i dušama supružnika. U trpljenju izgubljeno vreme neće se vratiti dok su ličnosti, upravo zbog konstantnog pritiska, bespovratno deformisane i oštećene. „Najgore je kad ti život tako prođe“ kazuje majka svom jedincu kada je poseti u pauzi svojih bekstava i traganja.

            Da li je na Damirova pleća za uvek navaljen teret takozvane tipične „disfunkcionalne porodice“ (autoritativni otac - zaštitnička majka - dete koje izneverava očekivanja oca i preterano se oslanja na majčinsku pomoć), porodice koja se, ipak, u vremenu zaoštrene socijalne situacije, raspala? Da li se „zla kob“ prenosi s generacije na generaciju? Isprava se čini da nije tako: nesnalaženje u stvarnosti koje će mladića oterati na studije u manji grad nastavlja se i u novoj sredini (što svakako nije nimalo netipično), u zadesno-pogrešnim izborima prijatelja i simpatija (što se, takođe, može desiti svakome). Damirovo se življenje vrti u jalovom krugu iz koga on ne ume da nađe izlaz (ili barem ne dok mu život ne prođe), baš kao što to nisu znali-umeli-smeli ni njegovi roditelji (pa ni njega tome nisu naučili). Ali, onda, u nekom neodređenom trenu sve te iznova i iznova ponavljane pogreške dobijaju senku koja vodi u nelagodnost kakva se rađa pred nepoznatim. Jer, nad trivijalije se nadvija slutnja začudnosti koja će eksplodirati u spoznaju - čuda. „Desilo se čudo, Damire, zar ne shvataš?“ reći će nesuđena ljubav Katarina. Ali, naravno, čuda se ne mogu shvatiti i objasniti jer su, suštinski, eksces koji poništava sva ranija iskustva i znanja. Kako se odrediti prema gubitku prijatelja (jednako voljenog i omraženog) a kako prema njegovoj (meta)fizičkoj žrtvi - pisac na ta pitanja ne daje odgovor već ih prepušta čitaocu i njegovom osećaju za svakodnevno i kontrapunktirano izuzetno.

            „Jaz“ lako izbegava prečesto ponavljane teze o raspadu države, posrnuću nacionalnog bića u ratnim vremenima; jednako tako on ne postavlja teze čiju istinitost, potom, ustrajno dokazuje. Njegova priča prati unutrašnju logiku koju će znatiželjni čitalac ili prepoznati ili će mu ona ostati skrivena do kraja knjige. Ispisane situacije-scene imaju značenja koja jasno podupiru ključne linije zapleta romana ali mogu biti i sasvim nezavisne od osnovnog pripovednog toka. Time se očekivana jednosmerna funkcionalnost zapleta remeti zarad (dobrodošlog) produbljavanja i problematizovanja prizora koji grade tkivo ove proze.

            Stoga, u konačnom sagledavanju, „Jaz“ se otkriva kao višestruko zanimljiva knjiga kojoj treba pokloniti punu čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2017.)   

RESPEKTABILNI DEO SVEUKUPNE SAVREMENE LITERATURE - „Književna fantastika: almanah 2014.“; izdavač „Čarobna knjiga“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Vremena intenzivne izdavačke aktivnosti, brojnih medija i, nadasve, bezgranične otvorenosti Interneta čine se idealnim za ljubitelje bilo kakve umetničke vrste/žanra. No, navodno obilje i laka dostupnost nisu bez mana jer se u moru mogućnosti otvara drugi problem, ne više gde tražiti već - šta tražiti. Iako su nominalno dostupne sve informacije  valja znati šta je to što zadovoljava nečije želje i interese. Otuda su dobrodošli (ili čak nužni) vodiči, leksikoni, almanasi iz svih oblasti umetnosti (i drugih ljudskih delatnosti/aktivnosti). Njihova se instruktivna uloga menja jer se okruženje promenilo ali to nimalo ne umanjuje njihov značaj. A što je oblast kojom se ovakve publikacije bave specifičnija to je njihova relevantnost veća, značajnija.

            U jugoslovensko/srpskoj istoriji naučne fantastike postoje dva almanaha koji su otvorili i obeležili epohe. „Andromeda - almanah naučne fantastike“ urednika Gavrila Vučkovića, izdanje BIGZa, u tri toma (1976, 1977, 1978), označio je početak ambicioznog predstavljanja ovog žanra do tada marginalizovanog i tretiranog kao šund litaratura. Iako nije potrajala dugo „Andromeda“ je imala veliki odjek na tadašnjoj kulturnoj sceni. „Monolit - Science Fictio almanah“ urednika i izdavača Bobana Kneževića označio je sledeću stepenicu u razvoju naučne fantastike na ovim prostorima jer je čitaocima otkrio da pored klasične postoji i moderna naučna fantastika nastala u okrilju „Novog talasa“, umetnički zrela i provokativna. „Andromeda“ je oživela knjišku ediciju „Kentaur“ dok  „Monolit“ (do sada objavljeno deset tomova) prati knjiška edicija „Znak Sagite“ i aktivnosti Kluba ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koji je okupio mnoge mlade pisce žanrovske fantastike.

REČ KRITIKE

„Književnu fantastiku: almanah 2014.“ uređuje Dragoslav Igrošanac, inače urednik Internet sajta „Art Anima“ koji već osam godina kontinuirano i ozbiljno prati dzarešavanja na savremenoj žanrovskoj sceni. „Književna fantastika“ baštini iskustva almanaha prethodnika ali odlazi i korak dalje. „Andromeda“ i „Monolit“ su objavljivali romane, novele, priče, poeziju i eseje i tako donosili teško dostupne informacije o svetskim dometima naučne fantastike; povremeno su objavljivali i dela domaćih pisaca. „Književna fantastika“ isključivo se bavi domaćom fantastikom odnosno teorijskim radovima domaćih autora. Sadržaj je podeljen na primarnu i sekundarnu književnost; prvi deo čini deset priča renomiranih autora (Zoran Živković, Goran Skrobonja, Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Adrijan Sarajlija, Darko Tuševljaković, Oto Oltvanji, Pavle Zelić, Aleksandar Žiljak) i poezija Slobodana Vukanovića, koje otkrivaju širinu tematske i stilske lepeze koja se kreće od prepoznatljivih žanrovskih tema/obrazaca preko njihovog mešanja do glavnotokovske fantastike. O svom radu, u delu „Intervjui“, govore Z. Živković, Slobodan Vladušić i Mina D. Todorović. Teorijski segmenti „Ogledi“ i „Istraživanja“ donose promišljanja opusa značajnih pisaca Dž. G. Balarda (piše Dejan Ognjanović), Kurt Vonegata (piše G. Skrobonja), Filipa Dika (piše Mladen Jakovljević). O romanu „Gvozdena peta“ Džeka Londona piše Zorica Đergović Joksimović a Ksenija Prodanović odgovora na pitanje „Zašto je distopija toliko popularna kod mladih?“. Almanah zaključuju prikazi aktuelnih knjiga, spisak naučnofantastičnih knjiga koje su važne piscu Ivanu Lutzu i tekst o strip školi „Đorđe Lobačov“ koju dve decenije vodi Vladimira Vlade Vesović.

Almanah „Književna fantastika“ otkriva da je žanrovska fantastika odavno iskoračila iz zabrana paraliterature odnosno da je nesporno respektabilni deo sveukupne savremene literature kome valja pokloniti punu pažnju.

(„Dnevnik“, 2014)

STILSKE VARIJACIJE U ŽANRU I VAN NJEGA „Ljudske vibracije, devet priča“ Darko Tuševljaković; izdavač Čarobna knjiga, 2013.

U FOKUSU

            Darko Tuševljaković (1978) pripada novoj generaciji srpskih pisaca čija se pretežna interesovanja kreću u relacijama žanrovske fantastične književnosti. Naravno, ovu odrednicu valja shvatiti krajnje relativno, odnosno pre svega kao tačku polazišta i najširi okvir autorovih interesovanja pošto žanrovsko pripadništvo (naučnoj fantastici, epskoj fantastici ili hororu), čak i na ovim prostorima, prestaje da bude piščev fatalni usud. Žanrovi, pre svih naučna fantastika, decenijama unazad na širokoj svetskoj sceni otvaraju svoje dojučerašnje zabrane uticajima drugih literarnih iskustava, od glavnog književnog toka do bliske žanrovske „sabraće“. Ovo se usmerenje, imenovano kao „slipstrim“, pokazalo kao podsticajno i produktivno donoseći dela nove, drugačije osećajnosti i estetike istovremeno postavljajući i pred autore teže, strožije zahteve.

            Tuševljaković je na literarnu scenu izašao 2002. godine serijom kraćih proza, objavljenih u „papirnoj“ i „elektronskoj“ periodici odnosno zbornicima-antologijama, kojima se otkrivao kao autor višestrukih interesovanja i sposobnosti. Godine 2010. objavljuje prvu knjigu, roman „Senka naše želje“, smešten na prostore grada Pančeva iz bliske prošlosti, u kome se motivi „bildungs romana“ prepliću sa elementima misterije i mračne fantastike. „Senka...“ je pokušaj odstupanja od žanrovskih etalona odnosno njihovog variranja i nadgradnje uz insistiranje na uverljivosti atmosfere obojene melanholičnim tonovima.

REČ KRITIKE

            „Ljudske vibracije, devet priča“ su, kako sam naslov kazuje, zbirka proza, uglavnom kraćih, od kojih su četiri do sada bile neobjavljene a preostale su bile dostupne pažnji čitalaca ali su, u međuvremenu, manje ili više menjane/dorađivane. Neke od priča kreću se u prepoznatljivim prostorima žanrova, od naučne fantastike (naslovna „Ljudske vibracije“) do horora („Razotkrivanje“). U „prelaznih stadijuma“ se, pak, mešaju naučna fantastika i horor („Pali anđeli“, „Pre i posle smrti“), odnosno horor izmešta iz jednoznačnih žanrovskih obrazaca u ambicioznije sadržaje („Hrana za životinje“). Nekoliko priča funkcioniše na temeljima realističko prosedea koji se transformiše/mutira u fantastiku manje ili više logički objašnjenu: ako su u priči „Dok ne dođu šejtani“ crni psi ubice ne samo faktička pojava već i alegorija, u priči „Napolju nema nikoga“ fantastika je proizvod bekstva dečije psihe iz brutalne situacije; „Izgubljene godine“ i „Zemlja snova“ pak variraju probleme životnih ambicija jedinke zatečene u bračnoj ulozi i u njima je iskorak iz realnog znak odmaka/bekstva iz rutine svakodnevnog odnosno njenih zahteva koji brišu individualnost.

            Tuševljaković insistira na međuljudskim relacijama, postupno gradeći tenzije i idući od trivijalnog ka neobičnom, uznemirujućem otkrivanju/pojašnjavanju događaja. Ako se fantastično kanališe u žanrovski prepoznatljive situacije (vampira ili napredne tehnologije) reč je o svežim, dopadljivim varijacijama/pomacima. Kada, pak, autor dozvoljava elementima začudnog da se nesmetano razvijaju (pre svega u priči „Pre i posle smrti“ ili, u manjoj meri u „Hrani za životinje“) rezultati su još intrigantniji i uzbudljiviji.

Rečju, „Ljudske vibracije“ su niz stilskih vežbi u okvirima i izvan žanra kojima se Tuševljaković potvrđuje kao darovit autor velikih potencijala.

            („Dnevnik“, 2014)