POEZIJA RAZLIKA – „So What?“ priredio Andrej Nikolaidis, izdavač Književna omladina Crne Gore, Podgorica, 1997.

„Naravno, ovo je subjektivan izbor. Kao i svaki drugi, uostalom“, kaže Nikolaidis na početku predgovora svoje knjige koju će odrediti kao „Izbor savremene crnogorske Poezije Razlike“. Dalja objašnjenja podsetiće čitaoca na brojne manifeste avangardnih pesničkih pokreta, što će reći slede definisanja zatečenog stanja u književnom životu i najava promena, novih pravaca koje „prevratnici“ otkrivaju. A ono što su mladi i buntovni zatekli u crnogorskoj „savremenoj“ poeziji jeste zabran visokih zidova iza kojih kunja epsko-ruralni diskurs, zastarela modernistička shvatanja, ekspresivnost izraza i mit o ukletom umetniku. Osnovna fama ovog samodovoljnog i somoljubivog sveta jeste da je „već sve napisano“. Ušančeni u svojim uverenjima „ozbiljni“ crnogorski pesnici ne pokazuju volju da primete a kamoli prihvate novine u liku postmodernističkih vizija literatura. Vladajući je konsenzus o „estetskoj hibernaciji“ u kojoj će se prespavati promene a kad one minu nastaviće se po starom.

            Ipak, promene koje znače prevrednovanje (i provetravanje) literarne scene zapljusnule su 1980-tih crnogorski poetski milje. Prvi talas postmoderne kulminiraće izborom iz novih pesničkih strujanja, pod naslovom „Kvarenje omladine“ koji je uradio Želidrag Nikčević. Ali, Nikčevićev kritičarski filter propustio je znatne količine epskog, konstatuje Nikolaidis koji se ne libi da upotrebi i oštrije izraze kakvi su npr. „šačica književnih nekrofila“. Ovaj izbor, kao oličenje drugog talasa postmodernizma, očišćen je od svih nanosa starog, zahvaljujući idenztitetu koji je postmoderna stekla kako na planu teorijskog usvajanja i izgradnje kritičarskih merila tako i pojavi nekoliko relevantnih književnih dela novog usmerenja. „Poezija razlike“, dakle, nudi sliku nove poezije, novog, drugačijeg interesovanja i senzibiliteta, novih horizonata koji se raskriljuju ili barem naziru i najavljuju svoj dolazak.

            Nikolaidis se odlučio da u izbor uvrsti i nekoliko pesnika starije srednje generacije, kao preteče događaja iz 1980-tih (M. Lombard, S. Vukanović, I. Lakušić; primetimo da je najmanje prostora dato Vukanoviću – jedna pesma! – iako je on, kao aktivan pobornik Signalističkog pokreta, kontinuirano „sprovodio“ subverziju epskog te znao da mu se itekako podsmehne). Od pesnika rođenih 1950-tih zastupljeni su B. Vuković, R. Uljarević, M. Popović; iz generacije 1960-tih M. Popović, Ž. Nikčević, Rakočević, Brković, N. Nikčević; od najmlađih, rođenih 1970-tih objavljeni su stihovi G. Božovića, Goranovića, M. Vukovića, Bećanovića, Damjanovića, Markovića, Milačića i I. Marojevića.

            Umesto važećih modela mitova, matafizike i istorije novi stihovi nude ironiju, cinizam, parodiju, pastiš, pseudo dokumentarnost, nihilizam, ludizam, sofisticirane akrobacije atrizma. Šarenilo poetskih usmerenja otežava iznalaženje zajedničkih karakteristika predstavljenih pesnika (osim one početne – nepristajanja da se slede etablirani putevi „pravih“ poetkskih vrednosti). Primetan je konstantan pokušaj iskoraka iz „velikih“ tema u male događaje, svakodnevicu, otvaranje prema iskustvima savremenih medija (filma, ron’n’rola), u iskrivljenim (humornim, bizarnim) vizurama uz često prisutan odmak od materije osećajnosti i promovisanja subjekta koji je otuđen kako od sveta tako i od sebe. Samosvojnost svakog pesnika dokaz je tragalaštva za novim kvalitetima i izrazima i zalog opstanka i razvoja pesničke umetnosti koju ovaj izbor najavljuje.

(1998)