Opšte je, mada netačno mišljenje da postoje pisci koji pišu za deci, za
omladinu i za više ili manje ozbiljne punoletnike. Ali kako to reče Terry Carr u svojim trač-bapskim
komentarima priča objavljenih u antologiji „Odabrane
naučne-fantastične priče“ ima romana koji su dobri samo da bi bili
pročitani iguanama. Pisac tih romana je poznati iguana-pisac i još poznatiji rasturač
slave Amer-SF-škrabala Stanislav Lem.
Jedan je njegov roman –
„Eden“ – objavljen u novom kolu „sad me vidiš – sad ne“ edicije „Kentaur“ a u sklopu njene interne
namere da objavi čak 6 Lemovih
romana. Carr bi bio oduševljen dok bi
se široke iguanske mase, naravno, uzdržale od komentara.
Lem je „Eden“ napisao u
leto 1958., kako je to sam naznačio na kraju knjige (kada je knjiga uopšte prvi
put izdata nećete saznati jer oznaka copyright-a ne postoji u „Kentaurovom“ izdanju), kad više nije
bio nov pisac ali svoje najveće knjige tek je trebalo da napiše. „Eden“ je prva knjiga u kojoj se Lem ozbiljno usredsredio na problem
prvog kontakta nas i onih Drugih. Slediće: „Solaris“,
„Nepobedivi“, „Glas gospodara“, „Fijasko“ u kojima će ovaj motiv biti
variran i dograđivan.
O čemu priča „Eden“?
„Greška je bila u proračunima.“ Raketa je, neplanirano, tresnula na
Eden, planetu poznatu ali
neistraženu. Posada, šta će?, pomalo popravlja brod a pomalo lunja okolo. Osim
čuda prirode – čiji opisi su jedan od bisera knjige – nailaze na fabriku a
potom i na druge instalacije tamošnje civilizacije. Naravno, pojma nemaju čemu
sve to služi (a još i radi). Na putu za grad Edenovaca jedan od domaćih ih presreće i oni ga, u samoodbrani,
ubiju, utrpaju se u njegovo vozilo, malo ga provozaju a onda, posle igre, i
polome (šta će deca?). U daljim ekspedicijama nailaze na rake, prazne ili sa
leševima, naselje domorodaca koji se čudno ponašaju (ko ne bi da mu Zemljani upadnu
u kuću?), jedan od njih im se pridružuje ali astronauti baš i ne znaju šta bi s
njim jer je, što se kasnije ispostavi, slabouman (da nije zar bi im se
pridružio?), potom ih Edenovci zagrade
zidom koji ljudi, naravno, probiju i naiđu na naselje u kome život neometano
teče uveče, sve to snime pa se, u povratku, nađu na putu nečega što liči na
progon napaćenih (sa sve otrovima pride)
i oni se umešaju – spaljujući progonitelje. Na brodu vrte snimljeni film i baš
ništa im nije jasno, sve im liči na nešto zemaljsko i taman kad smisle
(zemaljsko) rešenje sete se da su na Edenu,
kad - usred rasprave upada domorodac koji se provukao kroz sve prepreke a ne bi
li im razrešio bar neke od nedoumica. Ljudi saznaju o anonimnoj tiraniji koja
vlada Edenom, o eksperimentima sa Edencima koje vlast negira a čiji je
produkt umesto Edenaca novog doba
gomila slaboumaca kojih se treba rešiti. Čuvši sve to posada odluči da se ne
meša u unutrašnje stvari Edena iako
se dežurni humanisti malo grizu zbog toga, popravi raketu i odleti spaljujući
plamenom iz mlaznica, prilikom uzletanja, ona dva Edenca koji biraju smrt namesto povratka u lagere.
Tako se sve završava na
opšte zadovoljstvo čitalaca, astronauta a bogami i Edenovaca (o iguanama da i ne pričam). Edenci bivaju ostavljeni bez bratske pomoći da se na miru maltretiraju
i budu maltretirani (pa kako im bude) a astronauti mogu konačno da prestanu da
se iščuđavaju (kao da su sa Zemlje
pali) i da gnjave svoje vijuge pitajući se: šta
li im je ovo a šta ono i, kao, mi to nemamo. Što će reći – astronauti „pojma nemaju“. Zbog takvog stava Lem bi se oštro zamerio onom recenzentu
što reče da budale ne lete u svemir. Stvar je u tome što gore to da li su vajni
astronauti pametni ne određuju oni sami nego baš mali zeleni ili kakvi njihovi
rođaci. No, ne možemo poreći da nas tata
Marks na to nije upozorio onim da nije čovo ono što milsi da je već je ono
što je uradio a drugi to ocenili i izogovarali.
A ono što je Lem hteo da kaže je da tamo gore treba
stiskuti učkur i petlju pa se odreći nadmenosti i zapeti, iz sve snage, da bi
se razumeli oni Drugi (bude li ih bilo). Treba prerasti kratke panalone i
bubuljice, zajedno sa kolevkom Zemljom
i zato je kontakt težak. To što neko leti raketom ne znači i da je posisao svo
znanje Svemira. Upravo zbog te svesti
o težini i tegobama susreta Lem je
prešišao buljuke američkih i svih drugih skribomana kojima je prvi kontakt
šansa da ižive svoje komplekse koje na ljudima nisu mogli.
Druga važna stvar kod
Lema je da je on, u principu, pošteni pesimista koji ne veruje da su ljudi
sposobni da prevaziđu sebe. U „Edenu“
kontakta nema, ako se ono ubijanje ne računa, sve dok Lem astronautima ne dovede dobroćudnog domoroca kako bi ih ovaj
spasao od totalne sluđenosti. Upravo je taj susret trenutak kad Lem, ne ostajući dosledan toku romana,
razočarava jer bira previše providno rešenje koji uništava mogućnosti raznih
viđenja i tumačenja edenske civilizacije svodeći ih na jasnu aluziju na stanje
u Istočnom svetu 1950-tih. Žrtvujući
ideju radi kraja razumljivijeg čitaocima željnih sažvakanih poruka, Lem daje kraljicu za lovca, na žalost.
Srećom, u kasnijim
knjigama nema tih lakih rešenja. Lem
je sazreo (čitaoci kako koji). „Solaris“
ne daje objašnjenja. U „Nepobedivom“
mada ljudi ipak skontaju ponešto o različitim pravcima evolucija nema
razumevnaja između mesa i metala. U „Glasu
gospodara“ težina kontakta je tolika da ni odabrani naučnici ništa ne
ukapiraju. „Fijasko“ je finale: Oni
uopšte ne žele da se druže sa ljudima.
I tako, ono što je započelo
„Edenom“ završava „Fijaskom“. Pobede kod Lema moraju biti zaslužene i zavređene
ali i pored truda ljudi se ne mogu otarasiti onoga što jesu, uvek ostaju samo Zemljani i tako od kontakta nema ništa.
Da bi se susreo sa drugima moraš prevazići sebe a onda to više i nisi ti. Što
bi rekli Latini „circulus vitiosus“.
E sad, da ne bih preterao
sa hvlajenjem evo i zamerki: dokazujući tezu Lem je zaboravio ljude. Koordinartor,
Hemičar, Doktor i drugi samo su šabloni, funkcije bez svog života. Ta
šupljina, opet, opšte je mesto kod Lema
– čast izuzetku: „Solaris“ – i
njegovi čitaoci su na to navikli. Što se toga tiče glasam za Ursulu Legvin i gospođu Braun.
I tako, kad se sve
sabere stvari i ne stoje tako jako loše. „Eden“
je korektan roman, dobro vođen do pred kraj (eh, ti krajevi!). Lem je napisao i bolje knjige ali mnogi
drugi mu nisu dosegli no do članaka a kamoli do „Edena“. Ono što je Lem
ukapirao pre 30-tak godina neki mogu samo da priželjkuju. O „Summi technologiae“ da i ne govorim.
I još nešto: znamo da
su iguane matora vrsta koja je svašta preturila preko glave i mudro gura dalje,
za razliku od nas. Ako se one interesuju za Lema
i on za njih onda tu sigurno nešto ima.
P.S. I koja reč o izgledu knjige: posle likovno izuzetnog prvog,
crnog kola „Kentaura“, reprodukcija
slika savremenih jugoslovenskih slikara i ilustracija domaćih crtača spadosmo
na šljašteće, rutinske ilustracije američkih profesionalaca. Glasam za povratak
bilo kojeg od prethodnih rešenja.
(„Alef“ br. 21, 1990)
0 komentara:
Постави коментар