KAD JE ŽUTO SAZRELO ili BABA MARA I SEMAFOR


U rano prepodne deda Joca stavlja šešir i krene niz ulicu. Ne ide mu se ali mora do apoteke da kupi nedeljno sledovanje lekova za babu i njega. Ima već par godina kako svako jutro, u podne i uveče piju po šaku lekova. Te šarene tablete im dođu kao dodatak jelu. Da nije njih ko zna da li bi i ovolike godine napunili. A, opet, ni sa lekovi nije im uvek dobro. Vreme nose svoje i tu nema pomoći. Sem ilovače - daleko bila - ta leči sve. Ide on tako pa se, malo-malo, opipava po džepovima pantalona da proveri da li je novčanik, sa parama i spiskom tableta, na mestu, i ključ od kapije, i najlon kesa. U apoteci daju neke male i tanke kesice koje se čas posla iscepaju, pa valja poneti dobru najlonku da se nešto ne izgubi usput. Dok tako prebira po glavi šta mu treba učiniti, deda Jocu trgne glas: „Zdravo Joco, kud si tako navro?“
            Pogleda, kad ono na klupi pod bagremom kome lišće polako vene, sedi njegov drugar Joži Urban.
„E... Zdravo. Idem do apoteke za lekove. A ti, kako si, šta radiš?“
            „Izašo sam napolje da se nadišem svežeg lufta. Sve nešto dahćem ko šarov. Jeste da nije više onako toplo ko letoske al, i opet, ne prija mi ova promena – čas oblačno, čas sija sunce. Prosto ne znaš kako da se obučeš, čas mi ladno čas se oznojim. Ma, nikome ovo ne prija. A jesen nam stigla, skratio se dan, noći sveže, ujutro padne rosa. Lišće na lipi svenulo i užutilo se. Kaže mi Sreta da je bio u ataru. Kukuruz tek što nije stigo za branje. Kako je ono od vreline bio podgoreo nije se oporavio, kiše su mu kasno stigle. Zrno ostalo poluprazno, nije imalo čime da se nalije. Nije mu vreme baš bilo udešeno.“
            „Vreme tera svoje. Tu niko ne može ništa. A kad pogledaš, pitanje je kako je paoru bolje. Ako je žetva solidna cena padne toliko da ne možeš da se pokriješ a kamoli da zaradiš – vidiš šta nam rade otkupljivači za suncokret... Opet, ako žetva omane, cena je skuplja al dobiješ manje roda i opet si na gubitku... Kako god okreneš, paoru je kratko i tesno skrojeno. Eto... Nego, odoh ja sad da stignem i vratim se što pre.“
            „Ajde, ajde, samo pazi kad semafora pored škole. Juče baba Mara tamo oko podne zamalo da nadrlja.“
            „Što? Da je nije neki auto udario?“
            „Ma skoro da je bilo još gore. Pričala nam sinoćke, kad smo sedeli ispred kuća. Kaže stigla do prelaza, gleda, nigde auta, onaj crveni čovečuljak semaforski počeo da žmiga pa, ko veli, da pobegne sa sunca, pređe preko. Kad tamo iza jednog parkiranog auta izađe policajac. Zaustavi je, kaže da je prešla na crveno i da mora da plati kaznu. Baba Mara se načisto prepala. ’Nije, dete, bilo tako’ kaže, ’pa nema nijednog auta na putu, gde da čekam na suncu, ja sam stara’. Onda dođe i drugi policajac, mršti se nešto. ’Nemojte deco, mala mi penzija, odakle da platim kaznu’, kuka ona. ’Nikoga okolo nije bilo, ne bi ja smela da pređem da je išo neki auto, a toplo je, ne smem ja dugo na suncu, mogu da padnem u nesvest, imam visok pritisak’. Zgledaju se policajci pa će prvi ’Dobro, ovaj put ćemo da vas pustimo al nemojte da žurite na prelazu, sačekajte da bude zeleno’. ’Pa bilo je zeleno’, kaže baba Mara malo osokoljena. ’Neće biti’. ’Dobro, bilo je žuto“, tvrdi baba a zaboravila da za pešake ima samo crveno i zeleno. ’Neće ni to biti majko, bilo je zrelije, mnogo zrelije’, smeje se policajac a baba Mara ti uteče koliko su je noge nosile. Tako ti je kad se vadiš i lažeš  - a ne umeš.“
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top