U rano prepodne deda Joca
stavlja šešir i krene niz ulicu. Ne ide mu se ali mora do apoteke da kupi
nedeljno sledovanje lekova za babu i njega. Ima već par godina kako svako jutro,
u podne i uveče piju po šaku lekova. Te šarene tablete im dođu kao dodatak
jelu. Da nije njih ko zna da li bi i ovolike godine napunili. A, opet, ni sa lekovi
nije im uvek dobro. Vreme nose svoje i tu nema pomoći. Sem ilovače - daleko
bila - ta leči sve. Ide on tako pa se, malo-malo, opipava po džepovima
pantalona da proveri da li je novčanik, sa parama i spiskom tableta, na mestu,
i ključ od kapije, i najlon kesa. U apoteci daju neke male i tanke kesice koje
se čas posla iscepaju, pa valja poneti dobru najlonku da se nešto ne izgubi usput.
Dok tako prebira po glavi šta mu treba učiniti, deda Jocu trgne glas: „Zdravo Joco, kud si tako navro?“
Pogleda,
kad ono na klupi pod bagremom kome lišće polako vene, sedi njegov drugar Joži Urban.
„E... Zdravo. Idem do apoteke za lekove. A ti, kako si,
šta radiš?“
„Izašo sam napolje da se nadišem
svežeg lufta. Sve nešto dahćem ko šarov. Jeste da nije više onako toplo ko letoske
al, i opet, ne prija mi ova promena – čas oblačno, čas sija sunce. Prosto ne
znaš kako da se obučeš, čas mi ladno čas se oznojim. Ma, nikome ovo ne prija. A
jesen nam stigla, skratio se dan, noći sveže, ujutro padne rosa. Lišće na lipi
svenulo i užutilo se. Kaže mi Sreta da je bio u ataru. Kukuruz tek što nije
stigo za branje. Kako je ono od vreline bio podgoreo nije se oporavio, kiše su
mu kasno stigle. Zrno ostalo poluprazno, nije imalo čime da se nalije. Nije mu
vreme baš bilo udešeno.“
„Vreme tera svoje. Tu niko ne može ništa. A
kad pogledaš, pitanje je kako je paoru bolje. Ako je žetva solidna cena padne
toliko da ne možeš da se pokriješ a kamoli da zaradiš – vidiš šta nam rade
otkupljivači za suncokret... Opet, ako žetva omane, cena je skuplja al dobiješ
manje roda i opet si na gubitku... Kako god okreneš, paoru je kratko i tesno
skrojeno. Eto... Nego, odoh ja sad da stignem i vratim se što pre.“
„Ajde, ajde, samo pazi kad semafora
pored škole. Juče baba Mara tamo oko podne zamalo da nadrlja.“
„Što? Da je nije neki auto udario?“
„Ma skoro da je bilo još gore.
Pričala nam sinoćke, kad smo sedeli ispred kuća. Kaže stigla do prelaza, gleda,
nigde auta, onaj crveni čovečuljak semaforski počeo da žmiga pa, ko veli, da
pobegne sa sunca, pređe preko. Kad tamo iza jednog parkiranog auta izađe
policajac. Zaustavi je, kaže da je prešla na crveno i da mora da plati kaznu.
Baba Mara se načisto prepala. ’Nije, dete, bilo tako’ kaže, ’pa nema nijednog
auta na putu, gde da čekam na suncu, ja sam stara’. Onda dođe i drugi
policajac, mršti se nešto. ’Nemojte deco, mala mi penzija, odakle da platim
kaznu’, kuka ona. ’Nikoga okolo nije bilo, ne bi ja smela da pređem da je išo
neki auto, a toplo je, ne smem ja dugo na suncu, mogu da padnem u nesvest, imam
visok pritisak’. Zgledaju se policajci pa će prvi ’Dobro, ovaj put ćemo da vas
pustimo al nemojte da žurite na prelazu, sačekajte da bude zeleno’. ’Pa bilo je
zeleno’, kaže baba Mara malo osokoljena. ’Neće biti’. ’Dobro, bilo je žuto“,
tvrdi baba a zaboravila da za pešake ima samo crveno i zeleno. ’Neće ni to biti
majko, bilo je zrelije, mnogo zrelije’, smeje se policajac a baba Mara ti uteče
koliko su je noge nosile. Tako ti je kad se vadiš i lažeš - a ne umeš.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар