Jugoslovenski strip prve polovine 1990-tih živi je primer paradoksa: ima
ga i nema, priznat je i prezren, poznat i nepoznat... (I svaka tvrdnja o ovom
pitanju otkriva stav, povoljan ili ne, onoga koji ga izriče i određuje ga prema
događanjima.)
U istorijskom
sagledavanju, u nizu od 6 decenija 9. umetnosti u Srbiji, domaći strip u
poslednjih 5-6 godina postoji kao još jedan od (mnogih) početaka. Nakon kolapsa
krajem 1980-tih, koji je rezultirao nestankom čitave generacije umetnika
odnosno njenim raspršivanjem širom belog (i crnog) sveta, prelazak u novu
deceniju donosi muk i prazninu. Rat će samo utvrditi ovo stanje. Čini se da
niko ne misli o pričama u slikama.
A onda... ipak.
Nešto se kreće.
Istina ne na način koji
je znan i ne iz poznatih mesta (čitaj Beograda, Novog Sada, Gornjeg Milanovca)
već (umesto u masovnim izdanjima) u obliku fanzina, fotokopiranih sveščica iz
Pančeva, Vršca, Subotice, Niša... I sadržaj tih stripova drastično je drugačiji
od klasičnog strip iskustva (koje su sledili gotovo svi autori prošle
generacije). Ali, ako se sve promenilo, čitavo okruženje, zašto se ne bi isto
esilo i stripu?
Uprkos nepovoljnom
„istorijskom trenutku“, svakojakim otporima i prećutkivanjima (o nepostojanju
bilo kakve podrške zvaničnih institucija kulturne politike ne vredi ni trošiti
reči; nje uostalom nije bilo ni u srećnijim vremenima), neredovnim
publikacijama kratkog veka, novi JU strip je zaživeo i izgradio svoju scenu. Od
više imena kojim su ga zvali (andergraund, alterantivni, art...) „alternativni“
je nekako najpogodniji za određivanje ovog dešavanja koje donosi mnoštvo
različitijh estetika i poetika, kreće se u različitim pravcima, ima svakojake
uzore, stav prema sopstvenim aktivnostima mu je ili profesionalni ili krajnje
neobavezan. Ono što je, ipak, zajednički imenitelj za sve novodolazeće je:
imperativno i ultimativno traganje za sopstvenim umetničkim identitetom i
izrazom, u ime čega se ne priznaju nikakve granice (ni tradicionalne ni
medijske) već je jedini limit inspiracija i talenat stvaraoca.
Koliko je ovakvo
„vjeruju“ opravdano dokazuju i brojni uspesi „alternativaca“ u svetu gde su
njihova dela prihvaćena kao još jedan, ravnopravan, segment sveopšte strip
produkcije u kojoj ne postoje geografske podele već samo kvalitet (ili ne).
U međuvremenu, nekako
paralelno sa rastom nove scene pokrenula se i ona klasičnih opredeljenja i na
njoj nova pojava – prestanak apriornog omalovažavanja neistomišljenika što
donosi duh tolerancije i pomirenja (u krajnjem „alternativna“ produkcija i
obimom i kvalitetom zauzima značajan prostor, dakle nije marginalna). Novi
klasičari ne libe se da koriste sredstva iz arsenala „alternativaca“ odnosno da
sa njima sarađuju na zajedničkim projektima.
Drugo poluvreme 90-tih
potvrdiće trendove s početka i svakako doneti neke nove, kako to i priliči
živom organizmu, koji se, sasvim slučajno, izražava sličicama i tekstom.
*
Vršački strip susret
1996. pokušaj je da se sakupi što više domaćih strip autora, da se u jednom
trenutku na jednom mestu sretne mnoštvo stvaralačkih energija, da se one
stimulativno prepoznaju i prožmu. Prisustvo gostiju iz inostranstva otkriva do
sada nepoznate srodne duše koje, kao i domaćini, putuju fluidima umetnosti što
slobodno obavijaju ovo naše globalno seoce.
(Katalog Vršačkih strip susreta, 1996)
0 komentara:
Постави коментар