VRŠAČKI STRIP SUSRETI – septembar 1996.


Jugoslovenski strip prve polovine 1990-tih živi je primer paradoksa: ima ga i nema, priznat je i prezren, poznat i nepoznat... (I svaka tvrdnja o ovom pitanju otkriva stav, povoljan ili ne, onoga koji ga izriče i određuje ga prema događanjima.)
            U istorijskom sagledavanju, u nizu od 6 decenija 9. umetnosti u Srbiji, domaći strip u poslednjih 5-6 godina postoji kao još jedan od (mnogih) početaka. Nakon kolapsa krajem 1980-tih, koji je rezultirao nestankom čitave generacije umetnika odnosno njenim raspršivanjem širom belog (i crnog) sveta, prelazak u novu deceniju donosi muk i prazninu. Rat će samo utvrditi ovo stanje. Čini se da niko ne misli o pričama u slikama.
            A onda... ipak.
            Nešto se kreće.
            Istina ne na način koji je znan i ne iz poznatih mesta (čitaj Beograda, Novog Sada, Gornjeg Milanovca) već (umesto u masovnim izdanjima) u obliku fanzina, fotokopiranih sveščica iz Pančeva, Vršca, Subotice, Niša... I sadržaj tih stripova drastično je drugačiji od klasičnog strip iskustva (koje su sledili gotovo svi autori prošle generacije). Ali, ako se sve promenilo, čitavo okruženje, zašto se ne bi isto esilo i stripu?
            Uprkos nepovoljnom „istorijskom trenutku“, svakojakim otporima i prećutkivanjima (o nepostojanju bilo kakve podrške zvaničnih institucija kulturne politike ne vredi ni trošiti reči; nje uostalom nije bilo ni u srećnijim vremenima), neredovnim publikacijama kratkog veka, novi JU strip je zaživeo i izgradio svoju scenu. Od više imena kojim su ga zvali (andergraund, alterantivni, art...) „alternativni“ je nekako najpogodniji za određivanje ovog dešavanja koje donosi mnoštvo različitijh estetika i poetika, kreće se u različitim pravcima, ima svakojake uzore, stav prema sopstvenim aktivnostima mu je ili profesionalni ili krajnje neobavezan. Ono što je, ipak, zajednički imenitelj za sve novodolazeće je: imperativno i ultimativno traganje za sopstvenim umetničkim identitetom i izrazom, u ime čega se ne priznaju nikakve granice (ni tradicionalne ni medijske) već je jedini limit inspiracija i talenat stvaraoca.
            Koliko je ovakvo „vjeruju“ opravdano dokazuju i brojni uspesi „alternativaca“ u svetu gde su njihova dela prihvaćena kao još jedan, ravnopravan, segment sveopšte strip produkcije u kojoj ne postoje geografske podele već samo kvalitet (ili ne).
            U međuvremenu, nekako paralelno sa rastom nove scene pokrenula se i ona klasičnih opredeljenja i na njoj nova pojava – prestanak apriornog omalovažavanja neistomišljenika što donosi duh tolerancije i pomirenja (u krajnjem „alternativna“ produkcija i obimom i kvalitetom zauzima značajan prostor, dakle nije marginalna). Novi klasičari ne libe se da koriste sredstva iz arsenala „alternativaca“ odnosno da sa njima sarađuju na zajedničkim projektima.
            Drugo poluvreme 90-tih potvrdiće trendove s početka i svakako doneti neke nove, kako to i priliči živom organizmu, koji se, sasvim slučajno, izražava sličicama i tekstom.

*
            Vršački strip susret 1996. pokušaj je da se sakupi što više domaćih strip autora, da se u jednom trenutku na jednom mestu sretne mnoštvo stvaralačkih energija, da se one stimulativno prepoznaju i prožmu. Prisustvo gostiju iz inostranstva otkriva do sada nepoznate srodne duše koje, kao i domaćini, putuju fluidima umetnosti što slobodno obavijaju ovo naše globalno seoce.

(Katalog Vršačkih strip susreta, 1996)

0 komentara:

Постави коментар

top