Mora i okeani bili su i ostali divlja granica za
čovečanstvo, velika, nedovoljno poznata, izazovna, prelepa i strašna. Dok su
se, zahvaljujući ekspedicijama popunjavale i poslednje beline na geografskim
kartama kontinenata, široki plavi pokrivač planete Zemlje ostajao je i dalje
jednako (ili tek neznatno manje) nepoznat. To beskrajno prostranstvo, kako i
priliči, krotili su samo „pravi“ ljudi - neustrašivi, surovi i hrabri - od
moreplovaca iz antičkih vremena preko Vikinga do veštih carskih i kraljevskih
kapetana i gusara i pirata (ovi potonji prisutni su i dan danas; mada je kod
nas uvreženo shvatanje da su pojmovi pirati i gusari sinonimi, preciznosti radi
ukažimo na razliku: gusari su bili „privatni preduzetnici“ koji su napadali
brodove određenih zemalja po nalogu-ovlašćenju svog poslodavca, najčešće
vladara države koja je želela da bude neprikosnoveni vladar morskih puteva, dok
su pirati napadali svaki, dakle bilo čiji, brod za koji su verovali da će im
doneti plen). U popularnoj kulturi Zapadnog sveta, najinteresantniji „morski
vuci“ bili su i ostali Vikinzi i gusari/pirati. I jedni i drugi su heroji
bezbrojnih knjiga, stripova i filmova; oko njih su ispleteni moderni mitovi i
izgrađena posebna ikonografija prilagođena potrebama „konzumenata“ (a oni su
najčešće dečaci i omladinci) i samo delimično (i neobavezno) zasnovana na
istorijskim činjenicama. Naravno, i drugi se savremeni-popularni mitovi i
ikonografije jedva ili nimalo ne zasnivaju na faktima (na primer oni o Divljem
zapadu ali i oni o srednjevekovnim vitezovima) što im uopšte ne smeta da
funkcionišu, dopunjuju se i šire. Reklo bi se kako o verodostojnosti ovih tvorevina
brinu samo retki znalci i „cepidlake“ dok je konzumentima dovoljan samo privid
uverljivosti utemeljen na mutnim predstavama dobijenim iz šturih školskih
znanja i sećanjima na ranije pročitana/viđena dela sa sličnom tematikom. Ovakvo
stanje stvari, pak, može biti vrlo izazovno za autore koji su skloni da
ozbiljno i temeljno porade na opštima mestima pop-mitova i ista razviju i
nadograde sopstvenom, samosvojnom idejom. Među takve autore svako spada Tim
Pauers (1952), pisac knjiga koje se oslanjaju delom na istorijske činjenice,
delom na mitove i ikonografije a delom na njegove dovitljive, neobične i sveže
ideje. Potvrda uspešnosti ovog recepta je i roman „Na čudnijim plimama“,
originalno objavljen 1987.g. a odskora dostupan domaćim čitaocima u prevodu
Sebastiana Adanka i izdanju kuće „Sirius B“ koju vodi Branislav Kuzmić.
Priča
romana započinje prepoznatljivo-tradicionalno: početkom XVIII veka momak iz
Evrope putuje brodom u Južnu Ameriku, na brodu upoznaje devojku, sprijateljuje
se sa kapetanom a onda brod napadaju gusari pod vođstvom kapetana Dejvisa; ova vesela družina poslednjih je godina
pljačkala španske brodove (što im je obezbedilo ime „bukaniri“) a sada pljačka
„sve što im ne nađe na putu“. Posle impulsivne reakcije mladić prisilno postaje
član gusarske posade i dobija „umetničko“ ime Džek Šendi. Kako odmiče, priča se
sve jasnije odvaja od uobičajenih šablona i ulazi u sasvim nov i neobičan
milje. Osnovna postavka čitavog zamešateljstva jeste da je onostrano/metafizičko,
oličeno u magijskom, nestalo iz civilizovanog „Starog sveta“ ali da i dalje
postoji i funkcioniše u „Novom svetu“ što gusari obilno koriste u svakodnevnom
životu, upotrebljavajući vradžbine koje čuvaju njih i njihove brodove od
stradanja u boju i olujama, pomažu da im eventualne rane zarastu, da njihovi
protivnici zanemoćaju, da žene ih zavole... Osim tih „običnih“ postoje i veće i
teže magije odnosno postoje mesta na kojima se od moćnih sila može, pod uslovom
da se poštuju rituali, dobiti sve što se zatraži, od oživljavanja voljene osobe
do sopstvene reinkarnacije. Ovakvim, moćnim ali i rizičnim izazovima ne mogu da
odole svakovrsni mračni učenjaci iz Evrope ali ni kralj svih gusara -
Crnobradi. Tako se uobičajena gusarska priča izvrće u potragu za onostranim, za
natprirodnim moćima i, konačno, prevazilaženjem kobne smrtnosti. No,
egzotično-ezoterijski se zaplet i dalje odvija na pozornici sa prepoznatljivim,
odredivim lokacijama Karibskih mora i ostrva, odnosno sa „istinskim“ istorijskim
dešavanjima (uključujući tu i prelomni trenutak u kome se okončava gusarsko
doba jer u Nju Providens dolazi guverner i donosi opštu amnestiju britanskog
kralja za sve koji su spremni da se odreknu gusarenja; dolazak civilizacije,
naravno, označava i početak naglog opadanja snage magije). Pisac se u
oslikavanju svojevrsnog sudara svetova (novog-starog, civilizovanog-divljeg, racionalnog-magijskog),
čvrsto drži materijalne uverljivosti kao što istrajno prati osnovne linije vudu
magijskog „svetonazora“, uključujući tu i oživljene mrtvace - zombije. Otuda roman
deluje ubedljivo na obema stranama stvarnosti (ovostranoj i onostranoj) i pruža
čitaocu priliku da uživa u prizorima pomorskih bitaka, da oseti atmosferu
gusarske svakodnevice na moru ili u ostrvskom skrovištu, baš kao što mu otvara
dveri mističke, jezive džungle (sa bizarnim stvorenjima) ili otkriva tajne
čudnovatog procesa novog rođenja u spoju krvi i morske vode. Tako se „Na
čudnijim plimama“ otkrivaju kao nesvakidašnja literarna avantura prepuna jarkih
prizora i boja (na sreću čitalaca beskrajno udaljena od ušećerenog filma
„Pirati sa Kariba 4“ kome je, navodno, bio literarna podloga), avantura koja u
sebi nosi zavodljivost sećanja na detinja oduševljenja i zanose, uživanja u eskapizmu,
dobroj akciji i primarnoj jezi koju donosi susret sa (večitim) Nepoznatim, bio
on materijalan ili spiritualan.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар