Mora i okeani bili su i ostali divlja granica za čovečanstvo, velika, nedovoljno poznata, izazovna, prelepa i strašna. Dok su se, zahvaljujući ekspedicijama popunjavale i poslednje beline na geografskim kartama kontinenata, široki plavi pokrivač planete Zemlje ostajao je i dalje jednako (ili tek neznatno manje) nepoznat. To beskrajno prostranstvo, kako i priliči, krotili su samo „pravi“ ljudi - neustrašivi, surovi i hrabri - od moreplovaca iz antičkih vremena preko Vikinga do veštih carskih i kraljevskih kapetana i gusara i pirata (ovi potonji prisutni su i dan danas; mada je kod nas uvreženo shvatanje da su pojmovi pirati i gusari sinonimi, preciznosti radi ukažimo na razliku: gusari su bili „privatni preduzetnici“ koji su napadali brodove određenih zemalja po nalogu-ovlašćenju svog poslodavca, najčešće vladara države koja je želela da bude neprikosnoveni vladar morskih puteva, dok su pirati napadali svaki, dakle bilo čiji, brod za koji su verovali da će im doneti plen). U popularnoj kulturi Zapadnog sveta, najinteresantniji „morski vuci“ bili su i ostali Vikinzi i gusari/pirati. I jedni i drugi su heroji bezbrojnih knjiga, stripova i filmova; oko njih su ispleteni moderni mitovi i izgrađena posebna ikonografija prilagođena potrebama „konzumenata“ (a oni su najčešće dečaci i omladinci) i samo delimično (i neobavezno) zasnovana na istorijskim činjenicama. Naravno, i drugi se savremeni-popularni mitovi i ikonografije jedva ili nimalo ne zasnivaju na faktima (na primer oni o Divljem zapadu ali i oni o srednjevekovnim vitezovima) što im uopšte ne smeta da funkcionišu, dopunjuju se i šire. Reklo bi se kako o verodostojnosti ovih tvorevina brinu samo retki znalci i „cepidlake“ dok je konzumentima dovoljan samo privid uverljivosti utemeljen na mutnim predstavama dobijenim iz šturih školskih znanja i sećanjima na ranije pročitana/viđena dela sa sličnom tematikom. Ovakvo stanje stvari, pak, može biti vrlo izazovno za autore koji su skloni da ozbiljno i temeljno porade na opštima mestima pop-mitova i ista razviju i nadograde sopstvenom, samosvojnom idejom. Među takve autore svako spada Tim Pauers (1952), pisac knjiga koje se oslanjaju delom na istorijske činjenice, delom na mitove i ikonografije a delom na njegove dovitljive, neobične i sveže ideje. Potvrda uspešnosti ovog recepta je i roman „Na čudnijim plimama“, originalno objavljen 1987.g. a odskora dostupan domaćim čitaocima u prevodu Sebastiana Adanka i izdanju kuće „Sirius B“ koju vodi Branislav Kuzmić.
            Priča romana započinje prepoznatljivo-tradicionalno: početkom XVIII veka momak iz Evrope putuje brodom u Južnu Ameriku, na brodu upoznaje devojku, sprijateljuje se sa kapetanom a onda brod napadaju gusari pod vođstvom kapetana Dejvisa;  ova vesela družina poslednjih je godina pljačkala španske brodove (što im je obezbedilo ime „bukaniri“) a sada pljačka „sve što im ne nađe na putu“. Posle impulsivne reakcije mladić prisilno postaje član gusarske posade i dobija „umetničko“ ime Džek Šendi. Kako odmiče, priča se sve jasnije odvaja od uobičajenih šablona i ulazi u sasvim nov i neobičan milje. Osnovna postavka čitavog zamešateljstva jeste da je onostrano/metafizičko, oličeno u magijskom, nestalo iz civilizovanog „Starog sveta“ ali da i dalje postoji i funkcioniše u „Novom svetu“ što gusari obilno koriste u svakodnevnom životu, upotrebljavajući vradžbine koje čuvaju njih i njihove brodove od stradanja u boju i olujama, pomažu da im eventualne rane zarastu, da njihovi protivnici zanemoćaju, da žene ih zavole... Osim tih „običnih“ postoje i veće i teže magije odnosno postoje mesta na kojima se od moćnih sila može, pod uslovom da se poštuju rituali, dobiti sve što se zatraži, od oživljavanja voljene osobe do sopstvene reinkarnacije. Ovakvim, moćnim ali i rizičnim izazovima ne mogu da odole svakovrsni mračni učenjaci iz Evrope ali ni kralj svih gusara - Crnobradi. Tako se uobičajena gusarska priča izvrće u potragu za onostranim, za natprirodnim moćima i, konačno, prevazilaženjem kobne smrtnosti. No, egzotično-ezoterijski se zaplet i dalje odvija na pozornici sa prepoznatljivim, odredivim lokacijama Karibskih mora i ostrva, odnosno sa „istinskim“ istorijskim dešavanjima (uključujući tu i prelomni trenutak u kome se okončava gusarsko doba jer u Nju Providens dolazi guverner i donosi opštu amnestiju britanskog kralja za sve koji su spremni da se odreknu gusarenja; dolazak civilizacije, naravno, označava i početak naglog opadanja snage magije). Pisac se u oslikavanju svojevrsnog sudara svetova (novog-starog, civilizovanog-divljeg, racionalnog-magijskog), čvrsto drži materijalne uverljivosti kao što istrajno prati osnovne linije vudu magijskog „svetonazora“, uključujući tu i oživljene mrtvace - zombije. Otuda roman deluje ubedljivo na obema stranama stvarnosti (ovostranoj i onostranoj) i pruža čitaocu priliku da uživa u prizorima pomorskih bitaka, da oseti atmosferu gusarske svakodnevice na moru ili u ostrvskom skrovištu, baš kao što mu otvara dveri mističke, jezive džungle (sa bizarnim stvorenjima) ili otkriva tajne čudnovatog procesa novog rođenja u spoju krvi i morske vode. Tako se „Na čudnijim plimama“ otkrivaju kao nesvakidašnja literarna avantura prepuna jarkih prizora i boja (na sreću čitalaca beskrajno udaljena od ušećerenog filma „Pirati sa Kariba 4“ kome je, navodno, bio literarna podloga), avantura koja u sebi nosi zavodljivost sećanja na detinja oduševljenja i zanose, uživanja u eskapizmu, dobroj akciji i primarnoj jezi koju donosi susret sa (večitim) Nepoznatim, bio on materijalan ili spiritualan.

(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top