Opšte je, mada netačno mišljenje da postoje pisci koji pišu za deci, za omladinu i za više ili manje ozbiljne punoletnike. Ali kako to reče Terry Carr u svojim trač-bapskim komentarima priča objavljenih u antologiji „Odabrane naučne-fantastične priče“ ima romana koji su dobri samo da bi bili pročitani iguanama. Pisac tih romana je poznati iguana-pisac i još poznatiji rasturač slave Amer-SF-škrabala Stanislav Lem.
            Jedan je njegov roman – „Eden“ – objavljen u novom kolu „sad me vidiš – sad ne“ edicije „Kentaur“ a u sklopu njene interne namere da objavi čak 6 Lemovih romana. Carr bi bio oduševljen dok bi se široke iguanske mase, naravno, uzdržale od komentara.
            Lem je „Eden“ napisao u leto 1958., kako je to sam naznačio na kraju knjige (kada je knjiga uopšte prvi put izdata nećete saznati jer oznaka copyright-a ne postoji u „Kentaurovom“ izdanju), kad više nije bio nov pisac ali svoje najveće knjige tek je trebalo da napiše. „Eden“ je prva knjiga u kojoj se Lem ozbiljno usredsredio na problem prvog kontakta nas i onih Drugih. Slediće: „Solaris“, „Nepobedivi“, „Glas gospodara“, „Fijasko“ u kojima će ovaj motiv biti variran i dograđivan.
            O čemu priča „Eden“?
            „Greška je bila u proračunima.“ Raketa je, neplanirano, tresnula na Eden, planetu poznatu ali neistraženu. Posada, šta će?, pomalo popravlja brod a pomalo lunja okolo. Osim čuda prirode – čiji opisi su jedan od bisera knjige – nailaze na fabriku a potom i na druge instalacije tamošnje civilizacije. Naravno, pojma nemaju čemu sve to služi (a još i radi). Na putu za grad Edenovaca jedan od domaćih ih presreće i oni ga, u samoodbrani, ubiju, utrpaju se u njegovo vozilo, malo ga provozaju a onda, posle igre, i polome (šta će deca?). U daljim ekspedicijama nailaze na rake, prazne ili sa leševima, naselje domorodaca koji se čudno ponašaju (ko ne bi da mu Zemljani upadnu u kuću?), jedan od njih im se pridružuje ali astronauti baš i ne znaju šta bi s njim jer je, što se kasnije ispostavi, slabouman (da nije zar bi im se pridružio?), potom ih Edenovci zagrade zidom koji ljudi, naravno, probiju i naiđu na naselje u kome život neometano teče uveče, sve to snime pa se, u povratku, nađu na putu nečega što liči na progon napaćenih (sa  sve otrovima pride) i oni se umešaju – spaljujući progonitelje. Na brodu vrte snimljeni film i baš ništa im nije jasno, sve im liči na nešto zemaljsko i taman kad smisle (zemaljsko) rešenje sete se da su na Edenu, kad - usred rasprave upada domorodac koji se provukao kroz sve prepreke a ne bi li im razrešio bar neke od nedoumica. Ljudi saznaju o anonimnoj tiraniji koja vlada Edenom, o eksperimentima sa Edencima koje vlast negira a čiji je produkt umesto Edenaca novog doba gomila slaboumaca kojih se treba rešiti. Čuvši sve to posada odluči da se ne meša u unutrašnje stvari Edena iako se dežurni humanisti malo grizu zbog toga, popravi raketu i odleti spaljujući plamenom iz mlaznica, prilikom uzletanja, ona dva Edenca koji biraju smrt namesto povratka u lagere.
            Tako se sve završava na opšte zadovoljstvo čitalaca, astronauta a bogami i Edenovaca (o iguanama da i ne pričam). Edenci bivaju ostavljeni bez bratske pomoći da se na miru maltretiraju i budu maltretirani (pa kako im bude) a astronauti mogu konačno da prestanu da se iščuđavaju (kao da su sa Zemlje pali) i da gnjave svoje vijuge pitajući se: šta li im je ovo a šta ono i, kao, mi to nemamo. Što će reći – astronauti „pojma nemaju“. Zbog takvog stava Lem bi se oštro zamerio onom recenzentu što reče da budale ne lete u svemir. Stvar je u tome što gore to da li su vajni astronauti pametni ne određuju oni sami nego baš mali zeleni ili kakvi njihovi rođaci. No, ne možemo poreći da nas tata Marks na to nije upozorio onim da nije čovo ono što milsi da je već je ono što je uradio a drugi to ocenili i izogovarali.
            A ono što je Lem hteo da kaže je da tamo gore treba stiskuti učkur i petlju pa se odreći nadmenosti i zapeti, iz sve snage, da bi se razumeli oni Drugi (bude li ih bilo). Treba prerasti kratke panalone i bubuljice, zajedno sa kolevkom Zemljom i zato je kontakt težak. To što neko leti raketom ne znači i da je posisao svo znanje Svemira. Upravo zbog te svesti o težini i tegobama susreta Lem je prešišao buljuke američkih i svih drugih skribomana kojima je prvi kontakt šansa da ižive svoje komplekse koje na ljudima nisu mogli.
            Druga važna stvar kod Lema je da je on, u principu, pošteni pesimista koji ne veruje da su ljudi sposobni da prevaziđu sebe. U „Edenu“ kontakta nema, ako se ono ubijanje ne računa, sve dok Lem astronautima ne dovede dobroćudnog domoroca kako bi ih ovaj spasao od totalne sluđenosti. Upravo je taj susret trenutak kad Lem, ne ostajući dosledan toku romana, razočarava jer bira previše providno rešenje koji uništava mogućnosti raznih viđenja i tumačenja edenske civilizacije svodeći ih na jasnu aluziju na stanje u Istočnom svetu 1950-tih. Žrtvujući ideju radi kraja razumljivijeg čitaocima željnih sažvakanih poruka, Lem daje kraljicu za lovca, na žalost.
            Srećom, u kasnijim knjigama nema tih lakih rešenja. Lem je sazreo (čitaoci kako koji). „Solaris“ ne daje objašnjenja. U „Nepobedivom“ mada ljudi ipak skontaju ponešto o različitim pravcima evolucija nema razumevnaja između mesa i metala. U „Glasu gospodara“ težina kontakta je tolika da ni odabrani naučnici ništa ne ukapiraju. „Fijasko“ je finale: Oni uopšte ne žele da se druže sa ljudima.
            I tako, ono što je započelo „Edenom“ završava „Fijaskom“. Pobede kod Lema moraju biti zaslužene i zavređene ali i pored truda ljudi se ne mogu otarasiti onoga što jesu, uvek ostaju samo Zemljani i tako od kontakta nema ništa. Da bi se susreo sa drugima moraš prevazići sebe a onda to više i nisi ti. Što bi rekli Latini „circulus vitiosus“.
            E sad, da ne bih preterao sa hvlajenjem evo i zamerki: dokazujući tezu Lem je zaboravio ljude. Koordinartor, Hemičar, Doktor i drugi samo su šabloni, funkcije bez svog života. Ta šupljina, opet, opšte je mesto kod Lema – čast izuzetku: „Solaris“ – i njegovi čitaoci su na to navikli. Što se toga tiče glasam za Ursulu Legvin i gospođu Braun.
            I tako, kad se sve sabere stvari i ne stoje tako jako loše. „Eden“ je korektan roman, dobro vođen do pred kraj (eh, ti krajevi!). Lem je napisao i bolje knjige ali mnogi drugi mu nisu dosegli no do članaka a kamoli do „Edena“. Ono što je Lem ukapirao pre 30-tak godina neki mogu samo da priželjkuju. O „Summi technologiae“ da i ne govorim.
            I još nešto: znamo da su iguane matora vrsta koja je svašta preturila preko glave i mudro gura dalje, za razliku od nas. Ako se one interesuju za Lema i on za njih onda tu sigurno nešto ima.
            P.S. I koja reč o izgledu knjige: posle likovno izuzetnog prvog, crnog kola „Kentaura“, reprodukcija slika savremenih jugoslovenskih slikara i ilustracija domaćih crtača spadosmo na šljašteće, rutinske ilustracije američkih profesionalaca. Glasam za povratak bilo kojeg od prethodnih rešenja.

(„Alef“ br. 21, 1990)

0 komentara:

Постави коментар

top