Pisati za decu i mlade lako je ili teško; lako je
onima koji za tako šta imaju ’žicu’ a teško onima koji je nemaju. Tekstovi
prvih naizgled su sasvim jednostavni i teku bez zastoja dok su tekstovi ostalih
teški, zapinju, muče i pisca i njegove eventualne čitaoce. Pisaca kojima je
podarena takva ’žicu’ malo je, lako ih je nabrojati ’na prste jedne ruke’; sve
druge zaludno je i zamorno pominjati. Slobodan
Vukanović spada u te retke pisce koji umeju i znaju da pišu za decu i mlade
pa su njegove knjige prava radost za čitaoce (a, svakako, i za onoga ko ih je
napisao).
Vukanović je provereni spisatelj koji se
oprobao u poeziji, prozi i drami (uz to idu i uređivanja knjiga i časopisa);
svojim delom zastupljen je i u znamenitoj „Enciklopediji
naučne fantastike“ Zorana Živkovića. Bezbrojna su njegova interesovanja (od
poetskog avangardizma, signalizma i
novostvorenog pokreta ’poetmuviza’ do
pozorišnih predstava i romana); ipak sve ih objedinjuje njegov
najpostojaniji interes i ljubav prema - naučnoj
fantastici. Vukanović je jedan od retkih autora koji je na ovdašnjim
prostorima istrajno pretakao fantastičke sadržaje u stihove (pored proze i
drame), zaduživši time kako samu poeziju tako i odabrane čitaoce-ljubitelje
ovog žanra.
Roman
„Ana i 7 robota na planeti OZD“ još
jedno je Vukanovićevo putešetvije u naučnu fantastiku odnosno u buduća
vremena, među buduće ljude i njihove potomke na nekim drugim planetima,
galaksijama i svemirskim maglinama. Lepršava proza u kratkim poglavljima
otkriće zainteresovanim čitaocima mnoštvo čudesa, nekolicinu živahnih junaka i
njihove avanture, putovanja u egzotične predele, snolike ali i opasne.
Sveukupno, dovoljno da se knjiga ’ne ispušta iz ruke’, da se požali što se tako
brzo okončala - ali valjane se knjige uvek prebrzo završavaju i ostavljaju
čitače gladne-željne nove ’literarne hrane’.
Kuda
nas vodi put romana „Ana i 7 robota na
planeti OZD“?
Ponajpre
u Utopiju, ili makar u društvo vrlo
joj slično. Širom Svemira raširila su
se bića - potomci ’običnih’ ljudi (koji su onakvi kakvi smo mi sada); ti
potomci šaroliki su - od humanoida
(raznih modela, na ovaj ili onaj način prepravljanih i dopunjavanih ljudi), mutanata, plazmoida, preko robota do kiborga. Uz njih tamo su i raznovrsni vanzemaljski i vanljudski
entiteti sa drugih planeta - rečju, veselo društvo različitih oblika i boja.
Svi oni žive u miru i međusobnom poštovanju. Prijateljstvo, saradnja i
razumevanje temeljni su principi Ujedinjenih
Galaksija Svemira. Nauka, njeno širenje i razvijanje, ideal je svih.
Pronalaženje novih planeta i drugih oblika života i njihovo upoznavanje,
rešavanje tehničkih i filozofskih pitanja - to su ciljevi kojima svi teže. U
svom tom napretku i blagostanju, širenju humanosti, tolerancije i naučne
’pismenosti’ pomalo su zapostavljene stare umetnosti (mada su njihovi etički
kodeksi putokazi za čitavo civilizacijsko ustrojstvo). Vus Kosmikus, svemiropisac i vodič kroz ovaj roman, jeste rado
viđen gost ali je pomalo zapitan nad sopstvenom svrhom u novim vremenima.
Utopija nije ostvarena lako, trebalo je
vremena, napora pa i žrtava da se stigne na njen prag. Ali, plodovi njeni su
bogati, životi njenih žitelja ispunjeni su plemenitim mislima i delima, liženi
muka, bede i strahova. Jedina ’divlja granica’ koja se ustrajno osvaja jeste Univerzum, njegove tajne pune opasnosti
ali i neslućenih otkrića.
Vukanović zdušno i slasno opisuje ta
sretna vremena i bića koja u njima uživaju. Slike planeta sa čudesnom florom i
faunom te neustrašivih traganja na njima jarke su i mame uzdahe čežnje. Namerno
škrt u opisima pisac prepušta čitaočevoj mašti da dopuni njegove skice i
razvije ih u raskošne prizore.
Ipak,
kako pripovesti odmiču, nad vedri horozint navlače se tmurni oblaci. Jer, Utopija je Ideal a prava stvarnost nikada nije savršena - možda zato što je
savršenstvo odlika bogova (a junaci ove priče to svakako nisu) a možda i zato
što najveći broj aktera potiče od nesavršenog, ranjivog i gresima sklonog Čoveka. Otuda i zebnja zbog izazivanja
genetskih mutacija (makar i radi proučavanja), otuda i borba protiv krađa i
lopovluka, pošasti kojih, eto, svuda ima i to skrivenih ali i onih koje se čak
i ne kriju već se, zaštićene moćnim autoritetima, šepure pred očima svih (takvi
su se osilili toliko da je, zarad borbe protiv njih, nastao Gusarski pokret ’Kodeks’). Blistava
fasada budućnosti, dakle, ima sive tonove ali i velike i duboke mrlje. A
najveća među sramotama na obrazu tih ’boljih vremena’ svakako je nebriga za
sopstvene pretke, za Ljude. Oni su
gurnuti u izolovane Čovjekološke vrtove
- buduća geta - i, lišeni osnovnih životnih potrepština, prepušteni tihom (i
časnom) izumiranju. Kada se tragična situacija otkrije (a bila je skrivena iako
su mediji svuda i dostupni su svima), ’interventna’
pomoć za mnoge stiže prekasno; ostalima će život učiniti ’ljudskijim i humanijim’ ali je pitanje
- do kada? Hoće li javnost polako i sigurno zaboraviti Ljude i prepustiti ih,
kao anahronizam, relikt prošlosti, tihom izumiranju? Jedan od junaka kaže „Čovjek je bio izvor i graditelj mudrosti,
neka tako i ostane“. Naravno, pod uslovom da ga i dalje bude na licu Univezuma.
Ova
senka poraza svih humanih i humanitarnih htenja ostavlja gorak ukus ali bajka
time dobija nužno potrebnu dozu trezvenosti koja je izdiže iznad sveprisutnih,
nadmenih, jalovih, zašećerenih, instantnih mentalnih žvaka posle kojih ne
ostaju nikakvi utisci, saznanja ili pouke.
Na
kraju svih događaja, Vus Kosmikus se
oprašta od novih prijatelja i odlazi dalje. Javiće se ponovo iz neslućenih
dubina Svemira, svojom novom svemiron bajkom, koja će se verovatno
zvati MOJI PRIJATELJI SA PLANETE
PINGVINA.
Do
sledećeg susreta sa svemirskim bajkama ostaje nam da iznova uživamo u ovoj koja
nam je otkrila neslućena čudesa i radosti.
(2011)
0 komentara:
Постави коментар