KRAJ ISTORIJE I POČETAK VEČNOSTI (1993)


Odjeci članka „Kraj istorije“ F. Fukujame, objavljenog još 1989.g. ne smiruju se. ’Endizam’, kako je kršten novi pravac teorijske misli koji nam poručuje da kraj istorije predstoji, i dalje je interesantan i za one koji ga hvale i za one koji ga kude.
Da li će zaista biti kraja istorije – odgovoriće nam budućnost. Šta o tome ima da kaže naučna fantastika (Science Fiction), književnost koja se, između ostalog, bavi i budućnošću ovog sveta?

SF, KNJIŽEVNOST I O BUDUĆNOSTI
            Jedno od široko ukorenjenih mišljenja o SF je i ono po kome SF predviđa budućnost, ono što će se dogoditi. Uprkos negiranjima autora i teoretičara SFa, te izjava da zadatak SFa nije da predviđa već da upozorava, negde u svesti ogromnog broja ljudi i dalje se prepletene slike Vernovog Nautilusa i prvih podmornica, odnosno, za one malo mlađe, slika mreže telekomunikacionih satelita i Artura Klarka, koji je postavljanje istih opisao tj. predvideo. Činjenica da su se neki od pronalazaka koje su SF autori predvideli, zaista i ostvarili jednostavno se ne može poricati. Takođe je nepotrebno poricati da se dobar deo SFa bavi budućnošću ljudskog društva i civilizacije. Takva društva opisana su više ili manje detaljno, tj. više ili manje lakonski zamišljena, već prema ambicijama i potrebama autora. Neka od dela u kojima je o takvim društvima reč ostala su na nivou zanimljive ideje, ne dostižući nivo dobre književnosti (potvrđujući tako, iznova, u SFu prisutnu dvojnost ideje i književne obrade, koja proizilazi iz potrebe da se izbalansiraju opisi sveta koji je autor stvorio i doživljaja glavnih junaka); no, u svakom slučaju postoje i dela koja zadovoljavaju sve kriterijume koji se postavljaju ozbiljnoj književnosti.
            Graditi, u mašti, ljudsko društvo budućnosti zahteva od pisca poštovanje zakona racionalnog razmišljanja (tip: uzrok - posledica) i poznavanje (barem približno) stanja savremenih zajednica. Već prema sopstvenim afinitetima autor će novo društvo razvijati dajući prvenstvo napretku prirodnih nauka ili onih koje zovemo društvene. (Ovde se izuzima slučaj prvog kontakta sa vanzemaljcima obzirom da o tome nikakvi iskustveni zakoni ne postoje.) Naravno, društva će u sebi nositi jasne tragove političkog odnosno ideološkog stava autora (poznato je da se u vreme vlasti druga Staljina izuzetno cenila književnost koja je govorila o velikim uspesima sovjetskih trudbenika u prebacivanju planova proizvodnje cipela, čelika i slično). I, naravno, uvek će postojati opasnost da se napisano različito tumači. Orvelova „1984“ godinama je tumačena kao kritika socijalističkog sistema (tip SSSRa) ali se, odskora, sasvim jasno čuju i mišljenja da ni s druge strane zavese nije mnogo bolje. Da li je to Orvel bio lukaviji nego što su neki hteli ili svi sistemi, pre ili kasnije, stižu u svoju 1984?
            U svakom slučaju, pisci SFa društvene orijentacije (nazovimo ih tako) drže se dosta jasnih principa u svom radu na budućim drustvima i po tome su vrlo bliski grupi stvaralaca poznatoj pod imenom – futurolozi.

FUTUROLOGIJA – NAUKA O BUDUĆNOSTI
            Pokušaji predviđanja budućnosti od strane ljudi koji se multi-disciplinarno bave naukom relativno su novijeg datuma i uobličeni su u mnoštvu izveštaja, saopštenja i knjiga. Poprilična popularnost njihovog rada objašnjava se normalnom željom da se zaviri u ono što će se desiti sutra, pojačanom, u ovom slučaju, akademskim titulama (koje bi trebalo da garantuju ozbiljnost) onih koji predviđanja daju. No, u slučaju futurologa zabeleženi su ne samo slučajevi proizvoljnosti u tumačenjima istih, objektivnih podataka (što bi se još i moglo opravdati slobodnim autorovim uverenjem), već i primeri svesnog podilaženja senzacionalističkom ukusu publike. Na sreću tih i takvih autora, njihovi izveštaji brzo su odlazili u zaborav ustupajući pred novim predviđanjima ili sveprisutnom danas.

SUSRET
            Obzirom da imaju ista interesovaja SF i futurologija morali su se sretati.  Ko je i od koga uzimao ideje manje je bitno, ali, činjenica je da je futurološki bestseler o korenima budućnosti u svetu oko nas „Šok budućnosti“ A. Toflera imao i uzore i posledice u SFu. Jer, mnoge Toflerove ideje iživele su svoje živote u SFu i pre obnarodovanja „Šoka“ kao što su njegove ideje bile polazište za nova SF dela.
            I neke druge knjige, koje ne bismo mogli/smeli svrstati u futurologiju, kao što je npr. Špenglerova „Propast Zapada“ imale su svoje SF književne prethodnike i nastavljače.
            Broj slika budućnosti, do kojih se dolazi prema naučnim zakonima mišljenja, očito i nije tako veliki (verovatno i zato što su im premise iste ili, barem, slične).

FRENSIS FUKUJAMA
            1989.g. u časopisu koji se bavi američkom spoljnom politikom, pojavio se članak F. Fukujame „Kraj istorije?“. Iako je, obzirom na mali tiraž časopisa i relativno nepoznatog autora, članak imao sve uslove da prođe nezapaženo, desilo se upravo suprotno. „Kraj istorije?“ postaje vrlo moderna tema za brojne polemike koje, širom sveta, traju i dan danas. Čak su i neke naše javne ličnosti našle za shodno da daju svoje mišljenje o ovoj temi.
            Fukujama u svom članku zaključuje da se, imajući u vidu promene u Istočnoj Evropi, sa Sovjetskim Savezom na čelu, kojima je komunistička epizoda ljudske istorije završena, nalazimo i pred „krajem istorije kao takve: ovo je krajnja tačka evolucije u univerzalizaciji liberalne demokratije  sa Zapada, kao završnog oblika ljudske vladavine“. Pozivajući se na Hegela, Fukujama pod istorijom podrazumeva evoluciju ljudske misli o primarnim principima/načelima ljudskog društva. I u toj evoluciji liberalna demokratija je vrhunac i kraj. Zapad i zapadnjačke ideje trujumfovali su, potrošačka kultura nezaustavljivo se širi na ceo svet. Sve to ne znači da još neko vreme neće biti ratova, borbi za vlast i nacionalne slobode (pogotovo na Balkanu, kaže Fukujama) ali, gledano na duge staze, konsenzus o liberalnoj demokratiji kao jedinom pravom obliku država, koji su već postigle bogate zemlje Zapada (za koje je kraj istorije nastupio), prihvatiće i ostatak sveta. Jer, demokratsko-egalitarna svest nesporno je deo naše (ljudske) prirode, kao i potreba za spavanjem ili strah od smrti, kaže on.
            Fukujama predviđa, eto, uprkos još mogućim žarištima onih klasičnih istorijskih događanja ulazak sveta u doba sveopšte demokratije, stabilnosti i potrošačkog raja i tako, hteo-ne hteo, staje na tle futurologije i SFa. I, tu nastaju prve dileme jer savremeni SF ne govori, nije predvideo kraj istorije. U SF ratovi i dalje postoje, između naroda, religija, za vlast i moć. Da li to SF ne vidi dovoljno daleko?

KRAJEVI I POČECI
            Pažljivijem čitaocu nameće se barem jedna konstatacija povodom Fukujaminog članaka: on kraj istorije stavlja u potpuno neodređeno buduće vreme, ostavljajući da do tada sve bude po starom. Tolika neodređenost neprimerena je ozbiljnijem radu i sliči vremenima koja futurolozi rezervišu za rešavanja osnovnih pitanja biološkog života i smrti a to je jako, jako daleko od danas i sutra i svodi se, u stvari, na spisak lepih želja. Pitanje kako će se ostvariti tako lepe želje ostaje otvoreno.
            Ali, čak i ako prihvatimo globalnu neodređenost Fukujaminih predviđanja i usredsredimo se na život pojedinca, kao osnovu i književnosti i demokratije kao ideje, nedoumice ostaju. Da li je Fukujamin potrošački raj - raj za sve i svakoga? Da li moćna država voli svu svoju decu?
            O potrošačkom raju odavno već možemo da čitamo u SFu. Polovinom 1980-tih čitav jedan podžanr SFa, nazvan kiber-pank, razmatrao je tu ideju i našao vrlo malo optimizma za malog čoveka u svetu u kome multinacionalne kompanije kidaju granice država, profit obara ideološke i moralne barijere, kompjuterska tehnologija od globalnog sela pravi zaseok i svako se bori za svoje mesto pod suncem a pobeđuju najbogatiji i najsuroviji. To je vizija potrošačkog raja u SFu. Demokratija možda i postoji ali, kao i u staroj Atini – samo za odabrane.
            O svemu tome Fukujama ne govori. Možda zato jer, u stvari, svojom teorijom uvijenom u oblande nauke, samo transformiše osnove jedne druge teorije, teorije „kraja ideologija“ koja govori da će ekonomska povezanost sveta dovesti, ako ne do brisanja ideoloških barijera, a ono do njihove maksimalne elastičnosti. Sada, kada je propast komunizma, čini se, definitivna, i više ne postoji opozicija Zapadu, moguće je, bez pardona, proglasiti superiornost preživelog. Pobednici pišu istoriju.
            Ali kakvu?
            Kiber-pank upozorava. Pridružuju mu se i brojni stariji autori. Izgleda da niko od SF autora nije uveren u propagiranu jednakost pojedinaca. Da li zato što nemaju dovoljno snažnu viziju potrošačkog raja ili upravo zbog toga što je itekako imaju?

ALI
            O društvima budućnosti uglavnom se razmišlja u crno-belim kategorijama utopije i antiutopije. Nikome nije zabranjeno da zamišlja Utopije i o njima piše. Čak i da ih prodaje kao nauku. Ali, isto tako pisac mora biti svestan i dometa svog (ne)dela.
            Fukujama svakako ne može svojim člankom da odgovori na opšta pitnaja Trećeg sveta i njegovog mesta (ako ga uopšte ima) u svetu blagostanja, kao ni na probleme izražavanja i iživljavanja nacionalnih i religioznih osećaja odnosno na probleme života pojedinaca u trijumfalnoj kulturi Zapada jer, jednostavno, za takve sitnice nema mesta u njegovoj pohvali liberalizma.
            Savremeni SF, sa svoje strane, ne poznaje ni globalni kraj istorije niti svetlim bojama slika budućnost društava blagostnaja. Da to nije samo slučajnsot svedoči i neslavni kraj velikog međunarodnog konkursa iz 1991.g. za pozitivno orijentisani SF o budućnosti čovečanstva. Desetočlani žiri bio je zgrožen nekvalitetom prispelih radova (a bilo ih je preko 3000). Izabrani rad, onaj najmanje loš (ali ipak toliko loš da je žiri preporučio da mu se ne dodeli novčana nagrada jer je ne zaslužje) u stvari je samo filozofska konverzacije jednog čoveka i jednog čovekolikog majmuna!
            Za SF je, izgleda, vreme utopija bespovratnio prošlo. Za Fukujamu ono dolazi. Ko će biti u pravu? Šta će se desiti? Oni koji to dožive – saznaće. Za ostale važi ono što je A. Klark napisao u predgovoru svoje „Odiseje u svemiru 2001“: „Istina će, kao i uvek, biti neuporedivo neobičnija“.
(1993)

0 komentara:

Постави коментар

top