NASILJE NAŠE SVAGDANJE

Autobus koji je iz prestonice krenuo prema provinicji, zaustavlja se na stanici u gradu-centru okruga. Dan je tmuran ali bez kiše. Zamoren vožnjom putnik gleda kroz prozor. Peron je pun srednjoškolaca koji se vraćaju kući, u obližnja sela. Bubuljičavi momci, glasni, nadmeni, u trenerkama, sa rančevima na leđima, šepure se pred devojčicama ’skockanim’ kao da izlaze u kafić ili na žurku. Slušalice vise iz ušnih školjki, sevaju mobilni telefoni.

            Baš ispred autobusa, oko klupe, skupila se poveća grupa dečaka. Jedan od njih žustro maše rukama. Njegova vika čuje se nadaleko, ulazi kroz otvorena vrata autobusa koji čeka putnike. Momčić goropadno šeta uokolo, maše, smeje se, pa stane ispred klupe i urla: „Pa jel jesi ili nisi?“. Kroz procep u gomili putnik vidi nekoliko dečaka koji sede na klupi. Svi gledaju u svoje noge osim jednog koji, očito prozvan, posmatra toga što viče na njega. Muca nešto kao: „Nisam, ko ti je rekao“.

            Situacija je u trenu jasna. U jeku je predstava predatora i žrtve. Grupu školaraca koji stoje i traže kavgu predvodi kočoperni momčić. Žrtva je sama iako kraj nje sede njegovi drugari. Jedan iz predatorskog tabora, smejući se, klima glavom svom vođi. Ovaj se, kao, išćuđava pa opet urla: „Eto vidiš! Jesi. Rekao si da oćeš da se biješ sa mnom. Kaži.“ Žrtva se ne pomera, gleda svoje mučitelje, muca: „Nisam.“ Vođa širi ruke, čudi se, gleda važno oko sebe, udalji se, smeje, uživa u sebi i pažnji koja mu je poklonjena, vraća se do žrtve i viče: „Pa kaži. Kaži.“

            Naravno, nikakav odgovor ga ne interesuje. Žrtva ćuti i mirno sedi. Lice joj je detinje, oči velike. Predatorova banda glasno dobacuje. Vođa zadiže rukave trenerke, smeje se, udaljuje se od grupe. Iznerviran je, besan, ali, kao, jasno mu je da žrtva nije pričala to što je on čuo. Čini se da ga sve ovo više ne interesuje. Stoji na ivici perona. Ali, ono što sledi neminovno je pošto je zver shvatila da je njena žrtva bespomoćna.

            Predatorčići se guraju, napadno smeju. Žrtva je sama.

            Onda se vođa vraća u žižu dešavanja. Njegova grupa, koja je sprečavala žrtvu da eventualno pobegne, razmiče se, kao zavesa na bini. Vođa se zaleće. Prekriva telom žrtvu koja je samo pognula glavu. Udara je pesnicom u glavu, a kolenom u grudi. Iživljavanje traje desetak sekundi. Onda poltroni-predatorčići milosrdno odvajaju svog vođu od žrtve. Guraju ga dalje od klupe. On, kao, nasrće na njihove ruke, hoće da se vrati i nastavi. Naravno, predstava je odigrana, potvrđeno je ko je vođa čopora, koliko je sposoban da napada bespomoćne žrtva. Sada se šepuri, traži cigaretu. Poltroni je dodaju, krešu upaljače.

            Žrtva sedi pognute glave. Nema krvi na crvenom licu. Gleda u asfalt svoje sramote. Kraj njega, oni koji sa njim sede u istoj učionici, ili su mu, kao i predatorski čopor, komšije u ulici, ćute. Jedan od sitnijih članova bande prilazi poniženom i nadobudno govori: „Treba da mi zahvališ što sam te spasao“. Smeje se bahato pa vraća svojoj rulji. Tamo dežurna luda bande karikira kako je njegov voljeni vođa udarao rukama i nogama. Svi se orno klibere i uživaju. Vođa povlači dimove punim plućima. Onda krene prema klupi, prođe pored nje, zastane, poniženi se ne pomera, pa nastavlja dalje, do druge grupe školaraca. On je najvažniji čovek na svetu, u Svemiru a i šire. Jedna devojčica mu prilazi i ljubi ga. Onda se vraća istim putem. Razmaknuo je ruke kao da su mu leđa prepuna mišića. Tek ovlaš pogleda predmet svoje pobede. Za njim trčkaraju i cupkaju članovi čopora. Glasno se smeju. Vođa stane desetak koraka od svog trofeja i maše. Ne želi da bilo ko zaboravi njegov podvig. I sam želi da se podseti i uveri u svoj trijumf. Žrtva je sama...

            Autobus kreće uz škripu guma i odvaja putnika od mučnog prizora. Pitanja se roje. Zašto dečaku niko nije pomogao, ni njegovi drugovi ni stariji kojih je bilo na peronu? Gde je policija? Gde su nestali lepo vaspitanje, skromnost, drugarska solidarnost? Kako će dečak preživeti poniženje koje će se neminovno produžiti i sledećih dana, nedelja, meseci? Nekada je ovakve scene gledao samo u američkim gangsterskim filmovima i mislio da se to ovde nikada neće desiti ali, eto... U trenu putniku postaje jasno da, u stvari, u nemoći svojoj, ne bi želeo da zna odgovore na te dileme. Zbog toga mu dan postaje mračniji i teži.

(2012)